16.II 2020.
Претпостављам да се већина оних који ће ово прочитати сећа манифестације "Окрени педалу". Они који не знају о чему се ради уколико желе могу се обавестити преко извештаја из архиве ове странице.
У извештају из 2011-е написао сам да је о бициклу као справи и саобраћајном средству речено углавном све, да га медицина сматра непревазиђеним рекреативним и рехабилитационим средством, да енергетика каже да је најекономичније (еквивалент од два литра бензина на хиљаду километара), а екологија да је најчистије превозно средство.
Сада ћу рећи оно што тада нисам: бицикл је савршен посредник у дружењу, односно заједничке вожње су један од најлепших облика провођења времена у друштву. Нешто као планинарске шетње и успони само много динамичније.
Е, сад, неко се најбоље осећа у тандему, други воле мање групе, а некоме не сметају ни велике, напротив. Што се бициклистичке секције ПД Вис тиче, оптирају све варијанте. Важно је да се вози и дружи.
Таква једна вожња изведена је у недељу по релативно топлом и претежно сунчаном зимском дану. Одабрана је маршута Лазаревац-Шопић-Вреоци-Велики Црљени-Степојевац-Лесковац-Соколово-Јунковац-Миросаљци-Барошевац-Зеоке-Бурово-Лазаревац, све у свему нешто преко 60 километара.
Број учесника на почетку је био 10, до језера у Миросаљцима свео се на 7, а одатле смо се у Лазаревац заједно вратили нас петоро. Као што најчешће бива са групним вожњама извезени су различити бицикли, и по типу и по квалитету, бициклисти су били шаролико али углавном добро опремљени, док је форма возача, иначе у прилично широком распону, али и природа оваквих вожњи диктирала умерен темпо како би сви подједнако уживали. И богами јесмо.
Испред једне продавнице у Соколову екипа у још увек пуном саставу освежена је пивом и другим напицима. Задовољан вожњом и расположењем у групи од срца је частио Влада.
На језеру у Миросаљцима нови предах. Сендвичи, гуштерисање и кафа. Прибор за припрему и испијање овог задовољства понели су МиниМи и Влада, а кафе мајстор била је слабија половина овог пара. Дакле, Влада.
После овог уживања тешка срца кренули смо према кући.
Негде у Зеокама десило се нешто веома необично.
Из једног дворишта истрчао је мали црни пас и бесно лајући почео да трчи тик поред Владе. Ја сам возио иза њега пратећи ситуацију. Одједном је између нас улетела МиниМи, окренула се према псу, придигла са седишта а затим мало спустила, подигла кажипрст и строго рекла „Не!“ Као зачаран пас се укопао у месту а онда као без главе одјурио у супротном правцу. После интервенције МиниМи је без речи заузела позицију са које је дошла.
Остатак вожње протекао је под јаким утиском овог догађаја. Коментарисали смо, шалили се, и свакако завидели Влади на овако моћном заштитнику.
