Ово путовање могло би се назвати извиђањем терена за неке будуће акције, али је за Жељка и мене имало и сентиментални значај. Првенствено због наших предака, али и стања у коме се ти крајеви налазе, без изгледа да ће се у скорије време нешто променити.
Кренули смо седмог септембра прошле године у 22h, а вратили смо се деветог у 19,20h прешавши око хиљаду километара. Возио је Жељко, а и путовали смо по његовом плану правећи паузе на местима које је вредело видети и обићи, уз повремене станке за кафу и слична задовољства.
Пут нас је водио преко Бијељине, Бањалуке, Бихаћа, Дрвара... На Уни смо посетили Костелски и Штрбачки Бук и Мартин Брод где се Унац улива у Уну. Одмарали смо очи на реци која се као заводљива лепотица увлачи у срце.
Ноћили смо у Босанском Грахову, месту где се не живи него умире. Тако говоре његови житељи. У пансиону „Кесић“ дочекала нас је и сместила Дара. Спремила нам је топлу вечеру коју смо залили „Принципом“ са Фрушке Горе.
Пре тога, у селу Обљај обишли смо родну кућу и споменик Гаврила Принципа. Преко пута се налазе рушевине куће у којој се родио мој деда по оцу, Велимир - Мирко Ђурић. Ово је једна од ретких кућа у овом крају коју није срушила „Олуја“ него време.
Затим смо продужили до Шатора, планине познате по Шаторском језеру и рунолисту. Из језера истиче Млински Поток, од кога после спајања са Шаторским Потоком настаје Унац. До језера нисмо стигли, лош пут и кратко време приморали су нас да то оставимо за неки другу прилику.
У повратку смо одабрали правац Ливно, Купрес, Бугојно, Травник, Зеница, ручак у етно авлији „Мачковац“ у Бановићима, па на Зворник и даље, према кући.
У Травнику смо отишли до Плаве Воде и родне куће Иве Андрића, а стигли смо и да прошетамо по некдашњем везирском граду.
Током пута гледали смо и слушали оно о чему се све више и гласније говори: земље бивше Југославије остају без људи! Одлазе без разлике Срби, Муслимани, Хрвати...
„Остајте овде!“ позивао је Алекса Шантић, али као да више нико не рецитује, не слуша и не разуме његове стихове.
