извештаји

Пролећу у походе 2021.

Пре скоро више од годину дана смо се договорили да наш циклус „Шетамо за здравље“, намењен школској деци и грађанству, допунимо и проширимо. Али… Тада је дошла година која се не може поредити ни са једном.

Ове године смо решили да акцију „Пролећу у походе“ одржимо јер смо свесни значаја боравка у природи за опште здравље. Наравно, поштовање епидемилошких мера нам је био приоритет. Временске прогнозе су нас припремиле на хладније време са изгледима за кишу.

На срећу, коцкице су се склопиле на добар начин. Време доста добро за шетњу. Нас тридесетак у организацији и четрдесеторо деце. Сасвим довољно да поштујемо обавезне епидемиолошке мере и да акција буде успешна. План је био да од три предвиђене стазе прођемо две: од 10 и 15км. После деведесет минута прешли смо првих 5км и стигли до ловачке куће у Шушњару. Ту нас је сачекао део редарске службе са пијаћом водом, па смо допунили залихе. Одморили смо се петнаестак минута. Температура је почела осетно да пада. Већа група је продужила до Киселе воде.

Мала група од нас осморо (четворо најмлађих у акцији са пратиоцима) кренула је назад. Најмлађи учесници су већ јуначки прешли дужу стазу него што смо могли да претпоставимо. Нисмо се враћали истом рутом. Одабрали смо лепу шумску стазу која се спушта до потока. То јест, била би то врло лепа стаза да уз пут нисмо прошли поред одбачених пластичних флаша, џакова од ђубрива, намештаја, дробљених керамичких плочица и других предмета чије присуство не бисмо могли да објаснимо деци. Срећом, они нису ни питали јер и сами виде колико је то ружно.

Кад смо ушли у шуму, предложили смо деци да трагају за планинарским ознакама. Ово их је одушевило! Међусобно су се такмичили ко ће пре угледати планинарску ознаку. Њихови весели гласићи су нам вратили осмехе на лица. Једва смо их стизали по уској шумској стази. Питали смо се откуд нам уопште идеја да су уморни. Лазара је почео да мучи жуљић. После краће „прве помоћи“ са татине стране био је к`о нов, спреман за даље подухвате. Требало је то издржати! Углавном, стигли смо на почетну тачку мало пре кише која је ускоро почела да „фајта“. Поздрависмо се са љубитељима природе у формирању.

Пошто већ пролазимо поред пијаце моја супруга је одлучила да треба да свратимо. Шта све вредан човек може да уради до подне. Пређе 10км шумом, обави недељну пијачну куповину (послуша жену)…

Шта се догађало са првом групом дописаће они који су тамо били.

Овај део извештаја написао ВЛАДАН ДОГАЊИЋ

После краће паузе код ловачке куће настављамо даље. Гласно вичем да је полазак за 5 мин и где треба да се одвоји група која иде на киселу воду. Кад  је колона почела да се формира схватам да се од ловачке куће враћа само пар најмлађих учесника. За ове храбре надам се будуће планинаре сваки респект.

Mи крећемо према киселој води. Облаци се мраче у нади да нас уплаше али им то не полази за руком. Храбро и одважно пркосимо претњи и идемо ка свом циљу. Поред пар видика и лепо уређених шљивика нажалост наилазимо на нешто што нико од нас не жели да види. По ко зна која депонија само што овај пут ЗЛО иде мало даље. Као да је неко трасирао пут пластичним флашама. Било их је свуда, по земљи, на дрвећу, на оградама њива. Стидећи се туђег идиотизма објашњавао сам деци како се ово не сме радити и како природу треба чувати. У том објашњавању смо и стигли до киселе воде. Овде се прави пауза на којој пијемо Славкину кафу. Нека деца користе време да нешто поједу, нека да уживају на ивици поред базена док се једна група непрестано јури по шуми. То је знак да су деца задовољна кад имају прилику да осете чари природе и изађу из зоне комфора у које их родитељи постављају. Пауза је трајала пола сата а онда смо уз поток кренули кући. Био је дуг пут пред нама а енергија и добро расположење су били ту  па се у појединим моментима могла чути и песма групице девојчица. Касније сазнајем да су се родиле и неке нове љубави. Прилазећи ловачкој кући на мотороли сам чуо први пут позив од преседнице Верице да зауставим колону јер се на зачељу које је она чувала појавила група специјалаца. И то каквих специјалаца! Специјалци учитељице Весне. Били су маскирани по лицу од угарака из логорске ватре а у рукама имитацију оружја. Тај позив да зауставим колону  је био и позив за нашег Точка  да са чела колоне оде на зачеље и да да неке инструкције из војно борбеног искуства. Када је обука била завршена могли смо кренути даље. Брзо смо стигли ловачке куће а онда још једна пауза пред одлазак кући. Питали смо се да ли ћемо покиснути јер је понека кап почела да пада. Срећа нас је послужила и нисмо покисли. После паузе смо брзо кроз поток изашли у улицу Вука Караџић, затим низ улицу тротоаром па кроз луна парк до главне улице. Кад смо распустили веселу децу  ми смо могли  да одемо да финиширамо ову акцију. Уз сумирање утисака попи се и по које кувано вино  а и по које пиво. Оно што је најважније сви смо уживали и акција је прошла у најбољем реду без и једног инцидента.

Надамо се да ће ова традиционалну акција трајати још дуги низ година и да ће изнедрити велики број планинара који ће ову традицију наследити и одржати.

Share