извештаји

Каменица

И тако се нађосмо Драгана и ја, на месту где је договорен скуп почетка акције. Прође минут, два и ми већ сковали план да уместо шетње одемо у кафану. Па зашто би пешачили петнаест, двадесет километара „наравно“ ако не мора? Прошла је вечност у ишчекивању кафане, али после пар минута почеше да долазе другари планинари.

Седам љутих планинара(ки)-гусара кренуло у шетњу, а Шила нас је пратила у стопу. Преко Лукавичког пута до Лукавичке ловачке куће сви смо потајно се надали ловцима и некој, као и увек тамо гостољубивој кафи, али мућак, препуштени смо суровој планини Стубички вис.

Након паузе код ловачке кућице, и тешког успона од 30-40 метара изашли смо на ливаду, те на врх те опасне и у народу озлоглашене висине без асфалта, али знали смо да ћемо га се дочепати брзо, те срећи нашој није било краја. Ето шта је планинарење, таман удариш табанима о асфалт и опет у шуму. Убрзо смо дошли и до Каменице, потока који се не зове џабе тако. Мало оструге, мало стрмине, доста камена, ал сви изађоше. Поток нећу описивати у нади да не привучем пажњу на њега, па тако ни људи не упропасте природу која га окружује.

Из потока смо се упутили ка Стубичкој чесми, Лазаревцу и кући.

Share