извештаји

Цер

 Цер, планину шума, легенди, битака и јунака очигледно није могуће сасвим упознати. Планине су као људи; и кад мислите да знате све о њима, изненаде вас.

Група планинара из пријатељских планинарских друштава Цер и Вис, у недељу, 11. априла, заказала је једно дружење са Цером. Ово је акција која је настала из личног пријатељства неких планинара из тих друштава.

Ми, Лазаревчани, поранили смо и окупили се на договореном месту, испред просторије, готово сасвим на време. Путовали смо до Цера без проблема, стигли брзо и дочекани најсрдачније, али на дистанци, све у складу са мерама Кризног штаба. Пролећни дан, мало као пред кишу, за пешачење време идеално. Планинари жељни природе и добрих предзнака, сликају се са заставама. Славкин глас командује. (Свако треба да ради оно у чему је добар.) Крећемо око 9.30; 21 планинар из ПД “Вис“, 4 из ПД „Букуља“ и 10 из ПСД “Цер“.

Вођени сигурним кораком нашег водича, Милисава Марковића, који нам је пружао сва потребна обавештења, напредовали смо како се само пожелети може. Иначе, наш водич је пар дана пре нашег доласка сам прошао читаву стазу, да би био сасвим упућен у стање на терену. Озбиљност и одговорност за поштовање!

Ако нас је у напредовању по меком шумском тлу нешто озбиљније задржало, то је дивљење лепотама природе. Ко није видео Косанин и Трајанов град, као и неки од видиковаца, уживао је, ко је већ био, поновио је ово драгоцено искуство драге воље. Сусрет са једним дедом који чува овце са унуком и радује се посетиоцима, вратио нас је у давно прошла времена када је човек узимао од природе само колико му треба и остављао довољно свим шумским и ливадским становницима.

Поток је био поприште најстрашнијег фотографисања, вероватно говоримо о хиљадама фотографија. Заслужено! Она вода из пословице обликовала је камено корито у најлепше кадице. Човеку дође да не оде, да остане заувек. Пролећно цвеће, птице и крајње благонаклоно време помогли су да се наша љубав према Церу продуби. Сећања неких планинара на церске провале облака, које су овде обична ствар, само су нас насмејала.

Наши губици у времену надокнађени су брзо. Водич се руководио максимом једног од наших искусних чланова – ако се чују, није пребрзо! А чули смо се, шума је јечала од наших гласова и смеха, да сад не именујемо искусну планинарку огромне енергије и живописног изражавања на коју се ова алузија односи.

Аутор ових редова мора да призна да је зимску неактивност платила боловима у коленима али је на неколико блажених сати заборавила на суморну зиму пуну лоших вести, на чему је захвална.

Прилазили смо храму св. Јована Шангајског; промицале су прве капи кише. Пред планинарски дом Липова вода стигли смо око 15.45, пошто смо прешли 15,5 километара. Планирали смо да се добро испричамо пре него што кренемо, као да је уопште могуће испричати се са пријатељима. Приче никад доста! Киша за коју смо се надали да ће нас заобићи, није делила наше планове. Пошто због мера Кризног штаба нисмо смели да наставимо дружење у затвореном простору, морали смо да кренемо кућама. Наши насмејани домаћини су нас испратили поклонима. Поздрависмо се са жаљењем. За неке од нас Цер је постао кућа, за неке он то јесте одавно.  

Share