извештаји

Брдо Град – Кадињача

За акцију Брдо Град-Кадињача, (преко Јелове Горе) 20.03.2022., окупила се осмочлана екипа, спремна на све. И тако до омиљене нам кафане „Дани душом“ у којој су сви спавали и нисмо могли да попијемо планирану кафу. Одмах је кренула прича о баксузлуку, што нам је призвало и затворену кафану у Каони, због чега је наша спремност на све пала на најниже гране, на спремност да се вратимо кући. Срећом, хотел у Косјерићу је радио и ту смо подошли довољно да наставимо пут.

Почетак стазе је био код неког великог здања, чију функцију ја нисам укачила, ваљда зато што је било незавршено и празно. Изашавши из комбија, посмрзавали смо се од леденог ветра али смо се брзо загрејали ходајући по снегом још прекривеним падинама. Стаза је била обележена пре једно десет година и само захваљујући Силванином оштром оку веровали смо да смо на правом путу.

Дан је био диван, сунце и небо без облачка, што нам је компензовало блато и снег под ногама. Стаза се углавном спуштала тако да смо ишли без великог напора и у добром расположењу. Било је ту и песме, од оних који знају да певају и пратње од оних који се не поносе својим вокалним способностима. Било је пауза, с ногу, јер нисмо имали где да седнемо у том снегу и блату. А предео је био диван, за неко друго, зелено, време. Зато смо решили да протерамо зиму и призовемо пролеће. У то име, пљоска је више пута кружила и, верујем, надахнула нас да помогнемо пролећу да наследи зиму.

Нећу да причам о свим саветима о правцу којим треба да идемо од локалног становништва. Срећа је да је Неша решио да идемо једном обележеном стазом тако да смо се на неко време нашли у зимској бајци. Четинари под снегом а испод нас поток. И тишина шуме.

Та стаза нас је (скоро) извела до меморијалне чесме посвећене Дану устанка Србије у Другом светком рату, одакле су се отварало још пар путева  до Кадињаче, али су сви били ризични док су под снегом. Без обзира на то, место је лепо и сигурно вреди прошетати тим стазама, зими и лети.

Срећни што дефинитивно знамо да смо на правом путу, распричани до неба, скренули смо прво лево, да би у неко доба Блажа сконтао да то није то. Паметно смо се вратили и то је оних три километра који се не приказују.

Прави пут је био баш блатњав и напоран тако да нас је „проналажење“ куће са терасом, која је била застакљена због ветра, обрадовало највише на свету. Ту смо први пут сели к’о људи, мало одморили, окрепили се и кренули у финиш ка Кадињачи. А власнику те куће захвални смо из дна душе.

Успут смо дочекали пролеће, тачно у 16 часова и 33 минута, али радост и наздрављање истом нису отклонили тишину пред спомеником на Кадињачи. Ма како идеолошки били оријентисани, стих Славка Вукосављевића, урезан на споменику: „…Пао је четрнаести километар, ал’ никад неће Кадињача“, враћао нас у време битке на том брду, када су припадници Радничког батаљона Ужичког партизанског одреда изгинули у одбрани Ужичке  републике, 29.11.1941. Што се мене тиче, слава им и хвала.

Испод споменика нас је чекао комби у који смо се укрцали радосни што коначно можемо да седнемо. Због обавеза возача нисмо могли да се заслужено частимо у некој кафани, али смо гледајући кроз прозор видели прву јагорчевину и подбел, што нас је дефинитивно уверило да је пролеће стигло.

Све у свему, била је ово лепа шетња, од својих 21 километар. Нисмо толико планирали али смо свакако задовољни снагом и кондицијом на почетку сезоне. Кад се мора, није ни тешко.

Share