извештаји

Златибор – четири врха

Полазак на планинарску акцију 4 врха Златибора отпочео је у петак 21. Фебруара зиме господње 2020 испред просторија друштва. Два аутомобила са по 4 планинара упутила су се у ову, испоставиће се, одличну акцију. После релативно кратке вожње, око 2000 стижемо у наш планински дом и сви остајемо одушевљени изгледом истог. Лепо је напоменути да дом води и о њему сам брине искусни планинар Аца (некада председник ПК Раднички Бг). На располагању имали чисте топле уређене собе, а шта тек рећи за у купатилу доступан фен, пелене и козметику. Ипак, највеће одушевљење представља централно место у заједничкој просторији које заузима билијарски сто. Тако да је надметање у паровима могло да започне. Исто вече пратећи временску прогнозу и у договору са водичем прилагођавамо наше планирано пешачење тако да је субота одабрана као дан за скијање за једне и успон на Торник за друге.

У суботу ујутру, у пола 9, три члана наше туре одлазе на скијање, укључујући и водича Ђорђија, док преостали чланови крећу на свој пешачки успон на Торник предвођени васпитачем Нешом који је подробно обавештен о маршути. Наиме испред самог дома се налази табла са натписом "Торник 3 х" и почевши одатле стаза је свежом маркацијом добро обележена. Једини битан детаљ који је било потребно запамтити, везано за стазу, јесте да се након преласка магистрале упућујете ка старој напуштеној кући, а одатле скрећете на друго десно. Остатак стазе адекватно је обележен и води нас до подножја ски-центра Торник, до саме жичаре. Иако иста, такође, води до врха Торник, ми наш пут нисмо скратили већ га настављамо пешачећи самим ободом нове плаве стазе на овом скијалишту. Једна врло лепа дуга стаза са вештачким оснежавањем, на моменте и врло стрма, наравно под снегом који по ободу није утабан задаје нам и мало мука. Али прелеп сунчан дан са таман толиком температуром да напољу рези зима и снег шкрипи под ногама ствара нам фантастичан осећај током успона. На врх Торник (1496 мнв) стижемо тачно након предвиђена 3 сата хода и спајамо се са нашим скијашима уживајући у куваном вину на планинском сунцу. За повратак ка дому за разлику од успона који је ишао скијашком стазом, бирамо другу трасу која води кроз шуму и која је уствари планинарска стаза са добро обележеном маркацијом. На моменте стаза је стрма, испресецана новоформираним поточићима од отопљеног снега, али довољно прозрачна иако окружена високим златним боровима. Непосредно испод почетка жичаре ова стаза се спаја са истом оном којом смо стигли тако да сигурним кораком враћамо се ка дому. Непосредно пред самим циљем дочекују нас скијаши, а гуштерисање се наставља уз праву домаћинску кафу испред планинског дома. Када су последњи зраци сунца упијени такмичарски део у билијару је могао да се настави. Апсолутни победници овог мини турнира јесу Ђорђије и Неша, али што би се рекло за длаку, тј. за једну куглу – ону црну. Данашњи пешачки статус је износи нешто више од 10 пређених километара, сасвим довољно као припрема за сутрашњи дан.

Недеља, иако према прогнози најављена као топлији дан викенда, дочекује нас тмурно и прохладно. Пакујемо се и напуштамо дом до 800ујутру упућујући се колима ка почетној тачки наше данашње туре на преостала 3 врха. Упаркиравши се, крећемо лаганим кораком ка споменику (Спомен обелиск партизанским рањеницима стрељаним у Другом светском рату), свакако најпознатијем спомен обележју Златибора. Недалеко од споменика се колским путем спуштамо и крећемо на успон на први од 3 планирана врха. Стаза није маркирана али је јасно утабана, тако да је не можете омашити и ма колико вам се чинило да дуго ходате на први врх на који стижете, а на који се предпостављамо и већина рекреативаца упути, није врх Чигота, већ Чукер (1359 мнв), препознатљив по положеном великом дрвеном крсту. Успон није толико кондиционо захтеван али осим облачног дана, местимично снегом прекривене стазе, све време је отежан јаким налетима ветра који додатно спуштају температуру и приморавају нас да ставимо капуљаче на главе и наочаре/бриле. Након фотографисања и кратког видео записа, релативно брзо и лако, не губећи висину стижемо до следећег врха Коњодер (1337 мнв). Сам врх није јасно истакнут већ је више као зараван. Неправећи дужу паузу но што је потребно за пар фотографија, настављамо ка последњем од три планирана врха. Тог момента два члана се одвајају од наше групе јер су по сопственој процени већ били довољно уморни од јучерашњег и данашњег успона тако да се силазећи низ падину упућују ка оближњем насељу одакле ће кренути назад ка месту где смо оставили паркиране аутомобиле. Говоримо о стази која није маркирана, али једноставност терена и магистрала која се види јасно упућују на планирани правац кретања за повратак. Остатак групе упушта се у завршни успон, релативно мало напорнији и са нешто више снега, откривајући нам да од кад се овај снег задржао планинарска ципела овде није крочила, али су се разне животње врзмале тамо-вамо. После нешто више од пола сата стижемо на крајњу дестинацију – врх Чиготу (1422 мнв). Крајни циљ је остварен, а успех документујемо фотографисањем са заставом нашег друштва. Без дугог задржавања због ветра крећемо да се спуштамо, настављајући даље падином којом су се претходно већ упутила два планинара из наше групе. Крећемо се травнатим падинама, испресцаним планинским потоцима и свакако нечијим имањима, јер врло често прескачемо жичане ограде (срећом нису у питању оне електричне). Овде снега већ више да и нема, ветар се у међувремену смирио и ми по сопственом нахођењу шетамо избегавајући да нас пут наведе на магистралу, али пратећи њен смер. На почетну тачку стижемо неких пола сата касније него што смо планирали али само зато што смо хтели да уживајући у природи (сада када се темпаратура престанком ветра већ подигла на пријатних бар 15-20 степени) продужимо наш боравак на овој планини. Укупан биланс прегажених километара је свакако био већи од 20, а ако је веровати неким приручним апликацијама тачнији износ би био 24 км, висинску разлику можемо само одокативно да проценимо а ми смо одлучили да она буде бар 600 мнв.

Код паркираних кола у оближњем ресторану чекају нас друга два планинара која су раније пристигла, испијамо једну брзу кафу и крећемо пут Лазаревца. Пут и у овом правцу протиче брзо и већ око 1900 пристижемо и препричавање укућанима наше авантуре може да започне. Била су ово два одлично искоришћена дана за уживање у планинарењу по лепом зимском времену.

Планинарску акцију подржали и у њој учествовали: водич Ђорђије, ко-водич Неша, наследница водича Теодора, рођак из Бг и особа задужена за адекватну хидратацију планинара - Иван, неодољиви шармантни пар Пепа и Мића, и мама и ћера - Силвана и Јована. Тако да, проширите видике, Златибор је много више од онога што вам прво падне на помен имена ове планине. Видимо се на лето и придружите нам се, јер овакву акцију свакако вреди поновити.

Share