извештаји

Зеленгора

(7-9.7.2017.)

 

            Успон на Зеленгору за неке од шеснаест учесника имао је предзнак поправног, обзиром да смо пре неку годину били овде и да са Брегоча нисмо видели ама баш ништа. Заправо, једва смо назирали једни друге. Овај пут било је сасвим другачије, али идемо редом.

            У петак се окупљамо испред просторија, пакујемо у Франкијев минибус и у седам полазимо за Калиновик. Вођа пута, Жељко, одређује краће и дуже паузе, пажљиво одмеравајући дужину пута и наше потребе.

            На путу ка Вишеграду скрећемо и одлазимо до места где су припадници ОЗН-е 13-ог марта 1946-е заробили генерала Драгољуба Дражу Михаиловића, једну од најконтроверзнијих личности новије српске историје. Ни данас не постоји сагласност о карактеру и улози његовог покрета у Другом светском рату, а о самом Михаиловићу мишљења су подељена у распону од хероја, свеца и мученика, успешног герилца и ратног команданта до издајника и ратног злочинца. Званична историја заузела је став о позитивној, односно антифашистичкој улози ЈВуО и генерала Михаиловића као њеног команданта, али су и даље присутна супротна мишљења.

            Одавде одлазимо до Вишеграда где обилазимо Андрићград, већина руча пет упола с луком, а затим настављамо уз Дрину уживајући у чарима зелене лепотице.

            Касно поподне стижемо у Калиновик. Ту нас преузима други Жељко (Поповић), распоређује у два возила и шумским путевима, кроз праву дивљину, спроводи до планинарског дома. Успут нас Франки, овај пут као сапутник, забавља причама о медведима. Наиме, где год вози планинаре, био то Рудник или Рајац, Проклетије или Дурмитор он пита домаће: „Има ли мечки?“ Једни се чуде, други одговарају како знају и умеју, а овде су му рекли: „Их, брате...“ Поново се препричава догодовштина са Пријевора испод Маглића када Тања, жалећи се на околности, изговара једну од својих култних реченица: „А онај човек каже да има и медведа!“

            Код дома мушки део екипе поставља шаторе, а даме се смештају унутра. Кафа се кува у крајње импровизиваним условима па је утолико слађа. Мало смо поседели око ватре, онда спавање. Додуше, Ивана и Миланче су прошетали до обале Орловачког језера да извиде припреме за сутрашњи концерт, али су и они легли на време.

            Устајање, разбуђивање и припреме теку по плану и нешто пре седам полазимо на успон. Брегоч (2014 н.м.), највиши врх Зеленгоре, није далеко нити је технички захтеван, али након тога треба наставити, проћи поред Котланичког и сићи до Штиринског језера, затим се обилазећи масив Кaлелије (ваљда се овако пише) спустити, односно попети до дома. Дакле, двадесетак километара по, добро смо претпоставили, пакленој врућини.

            Нешто пре завршног успона остављамо Славку и Мићу који због тренутне кондиције неће пењати Брегоч нити наставити пут са нама, већ ће нас сачекати и преко Орловачког језера вратити у дом.

            Неколико стотина метара мало јачег успона и на врху смо. Као да нам се извињава што прошли пут нисмо имали среће Брегоч се као видиковац показује у пуном сјају. Око нас се простиру Јахорина, Трескавица, Лелија, Црвањ, Прењ, Вележ, Гатачка Бјелашница, Вучево, Лебршник, Волујак, Маглић, Биоч, Љубишња... Славко предлаже да овде останемо бар сат времена и тај предлог једногласно усвајамо, а богами и дебело продужавамо боравак на врху.

            У повратку испраћамо Мићу и Славку док ми настављамо према Штиринском језеру. Врелина нас донекле успорава и упућује на чешће паузе, а најдуже правимо код два извора беспрекорно чисте и хладне воде.

            Изнад Штиринског језера заустављамо се поред групе стећака и посматрамо језеро и остатке нама непознатог насеља из највероватније средњег века. Мало ниже се делимо, па једни одлазе на купање док други остају изнад, али и једни и други постајемо мета општег напада мува и обада који у ројевима јуришају и приморавају нас да се у приличном нереду повучемо одавде. У мањој мери инсекти нас нападају и при даљем силаску, али нас с друге стране планина награђује хладом букове шуме и шумским јагодама.

            Код дома нас чекају планинари из Калиновика, стручно испечено и исечено прасе и још стручније испечено јагње које нам Франки тријумфално показује.

            Тек што смо ручали сналази нас краткотрајно невреме којем се неизмерно радујем, а ни другима нешто не смета. Слађа ми прави друштво па смо мало потрчали по киши изазивајући осмехе и понеки зачуђен поглед.

            Увече одлазимо на концерт чије су припреме онако будно пропратили Ивана и Милан. На месечини, у амбијенту врхова Зеленгоре и на дохват Орловачког језера свирка локалног бенда звучи чаробно. Милан части пивом, па с лиманкама у рукама пратимо шаролик репертоар момака испод шатре. Уживанција, што би рекла оправдано одсутна Јелена (Славкова).

            Ујутру се пакујемо и за Калиновик. Тамо кафа на тераси хотела „Москва“, опроштај са домаћинима са којима смо предуговорили Лелију, па ка Невесињу.

            Технички проблеми вратили су нас у Калиновик и одвели пут Сарајева, чувене Баш Чаршије и препоручене Пивнице, а  затим преко Романије и Јавора, односно Пала, Сокоца, Хан Пијеска, Власенице, Милића, Зворника и његовог малог имењака  кући.

            Промена плана није покварила расположење, а наш драги Радоњица потрудио се да  пут протекне у веселој атмосфери. У преводу, од спавања није било ништа, а његови повици и песма још ми звоне у ушима.

Share