извештаји

Замена судопере 2017.

Уопште није било планирано да одемо на Кик у новембру. Тамо је увек хладније него у Лазаревцу. Али, звао је Мирко и рекао да ће доћи са пријатељима из Новог Сада, иначе великим пријатељима нашег планинарског друштва, које већ дуго сматрамо нашим члановима.  Јоца је закључио да је идеја добра, „да једном и ми ништа не радимо“. Наравно, знала сам да има скривене мотиве. Одлучио је да среди судоперу и било би узалудно обуздавати га.

Јоца и Мирко су се договарали данима. Обојица су велики гурмани па су се детаљно договарали о менију. То је и договорено, после свега једно стотинак телефонских разговора и само је остало да спремим лењу питу, јер сам у тим договорима запазила недостатак колача.

Пут је био одмор сам по себи. Дан је био топао, видљивост одлична, никаква гужва на путевима а боје ... То треба видети! На Кик смо стигли кад су се Мирко, Неша и гости - Ариана, Баске и Леон, већ сместили. Довезли смо нову плочу за судопер, нови сифон, убодну тестеру, мнооого алата, подоста хране и опреме за камповање. У путу смо се срели са Боком и Драганом. Као што се и могло очекивати у извештају у коме се помињу јесен и Бока, Бока је изашао из кола да би фотографисао.

Поподне смо провели у кувању (Мирко и Бока) и припремању прозора за постављање лајсни (Јоца). Драган Поштар, Неша и ја смо са гостима отишли до рибњака и тамо се упознали са баком Милицом. Поштар је, као што се може очекивати у извештају у коме се помињу он и јесен, брао печурке. Спремали смо и уносили дрва, као да се спрема снежна олуја.

Док је ручак био готов, већ му је више одговарало име вечера. Време до вечере провели смо у разговoру а друштво нам је правио Радул. Драган се, са карактеристичном вредноћом, посвећеношћу и умешношћу бацио на припрему печурака. Кад је све било готово, јели смо са уживањем. Јели и планирали наредни дан. Нисмо очекивали да време буде лепо као тог дана, киша се најављивала за поподне. Неша и Мирко су били за туру до Лајковаче, јер на Таорским врелима у ово доба године „и нема тако много воде“. Срећом, имала сам код себе снимке од пре само десетак дана, који су говорили сасвим супротно. Убеђивала сам присутне да бар пробамо да стигнемо до врела, јер је штета да наши гости то не виде. Израчунали смо да можемо да завршимо шетњу пре кише, као и да стигнемо кућама у пристојно време, само ако поранимо.

Почели смо да ложимо ватру и у спаваоници, да не буде баш превише хладно током ноћи. Скували смо се! Чак и пошто смо престали да ложимо, кућа је још дуго задржала топлоту. Расхладила се тек пред зору.

Јутро је било дивно. Рано смо устали и почели да разговарамо о теми која се сама наметнула, а то је разлика између старих и нових прозора. Потрошли смо много мање дрва него што смо трошили раније, а било је далеко топлије.

На брзину смо доручковали и спремили се да кренемо. За Јоцу ни то није било довољно брзо. „Излазите већ једном, да могу да радим. И немојте случајно да се вратите брзо као јуче. Брже сте дошли него отишли. Ништа нисам стигао да урадим.“ И тако, испраћени овим топлим речима, одосмо!

Вођа је био Неша и то је радио стрпљиво и искусно. Звезда је ипак био Леон, десетогодишњи дечак са (бар) две супермоћи. Једна је супериздржљивост, а друга суперпристојност. Лично сам га неколико пута враћала на места којима смо већ прошли, да га фотографишем, и он није показао ни најмањи наговештај досаде. У ствари, сви смо ишли као тим искусних планинара.

Брда којима смо пролазили била су тог дана пуна ловаца и дрвосеча; са ловцима смо се поздравили, а мушки део екипе и упознао. Девојке су пожуриле, да се диве погледу. У јесен, поглед је заиста дивљења вредан.

На домаку Таорских врела, у боровој шуми, по Драгановом савету, открили смо мноштво рујница којима смо се радовали као деца.

На доњем слапу смо одложили кесе са печуркама, сели да се одморимо и презалогајимо. На суседној ливади, козе су пасле и брстиле гране. Испитивале су наше кесе, опрезно али радознало. То је била прилика да се уверимо како и козе воле печурке. „Госпођо, молим вас, ми наплаћујемо ове печурке 5 евра комад!“, строго је подвикнуо Мирко власници. Нисмо чули како се правдала, од хука воде, али је некако схватила да се шалимо.

На врелима смо сигурно провели добар сат. Време је било веома топло за новембар а воде таман толико да можемо да пређемо где год пожелимо, а да не поквасимо обућу. Ми смо разговарали са човеком који на месту старе воденице гради нову а Леон је имао своје Индијана Џонс тренутке. Попео се где год се могло попети, а и где није. Сви смо уживали.

Повратак је прошао  једнако лепо. Време не само што се није покварило, него је током дана отоплило. Имали смо септембарски дан у новембру. Можда је најлепши део стазе био изнад речице Скрапеж. Свратили смо до споменика Жикици Јовановићу Шпанцу у Радановцима, па преко Лајковче натраг, не губећи у темпу. (!) Фотографисали смо јесење призоре безброј пута, а за крај врло занимљив призор – Кик обасјан сунцем.

Били смо задовољни јер су и наши гости били задовољни. А тек кад смо видели како је Јоца средио судоперу! Као нова! Ма, и боља!

Ручали смо јучерашњи ручак без Боке и Драгана који су морали да оду раније. Гостима смо поделили чланске карте. Исцмакали смо Леона, што је јуначки поднео, поздравили се са Арианом и Баскетом и пожелели им срећан пут.

Неша, Мирко, Јоца и ја смо се уписали у књигу боравка, средили кућицу и некако стрпали у једна кола. Поделили смо међу собом рујнице, за сутрашњи доручак. Кише још увек није било и није нам недостајала.

Тако смо завршавали наш викенд на Кику, 12. новембра 2017.

У понедељак сам спремила доручак тако што сам испржила рујнице са црним луком и обилно зачинила. Неки основни подаци и ређи рецепти могу се наћи на следећој страници.

https://www.lekovitebiljke.com/gljive/rujnica-gljiva-slike-i-recepti

Share