извештаји

Замена прозора 2017.

После свих топлих октобарских дана, догодило се да смо на Кик кренули 29. октобра увече, по киши. Јоца и ја смо свратили по Славку а Славко је већ био на Кику, у кућици. Мислили смо да смо све испланирали. Мајстор са којим смо већ сарађивали је пре неколико дана узео мере и записао све посебне захтеве који су се тицали функционалности, направио је прозоре и само је требало да дође и угради их, сутрадан, у понедељак.

Славка и Јоца су свратили да купе неке неопходне потрепштине за кућицу и ручак за мајсторе. Претходно смо добили срнетину од комшије ловца и закључили да ће бити одлична допуна гулашу који смо планирали да спремимо.

Очекивало се лепо време.

Али, како је живот оно што се дешава док је човек презаузет прављењем планова, и овај, наизглед једноставан излет, претворио се у авантуру.

Чим смо пристигли на Кик, Славка се бацила на спремање гулаша, а остали су асистирали. Славко је причао о томе шта је урадио за викенд. Пошто је стварно доста урађено, поспали смо са доста оптимизма у вези предстојећег дана.

Ноћно небо било је пуно звезда а одасвуд је хучао ветар. Кад је баш толико ветровито градски човек се буди из сна прибојавајући се да ће нешто треснути о кућицу или ће кућица сама одлетети са свог места. Само на кратко. Звуци гулаша који се крчка на ватри и пухова који тихо гребуцкају негде, у зиду, дају свему умирујућу топлину дома. Не треба нарочито помињати да се на савршено чистом ваздуху спава сјајно.

Освануо је ведар и хладан дан. На Повлену је пао снег. Рано смо устали, подстакли ватру коју смо ноћу одржавали, доручковали и чули се са мајстором. Сад полази, рекао је. Било је око 7. На шпорету је гулаш већ био готов, лонац са врућом водом је био у приправности. Кад мајстори стигну, само да им скувамо кафу па да кренемо са радом.

Пошто смо много пута поверовали да смо чули звук комбија који стиже, сваки пут погрешно, поново смо позвали мајстора. Сад полази, рекао је. Било је 9. Нервоза је видно порасла а ја сам промрмљала да сам до сад могла стићи до ловачке куће на Лајковачи. Па, иди, каже Славка. Па сам се и спаковала и отишла. (Под „спаковала“ углавном подразумевам натронтала. )

Небо је било плаво и пуно доброћудних облака, видело се на далеко а изгледало је да је све што се види близу и на дохват руке. Необично је било само што нико није приговарао да губим у темпу и висини. Могла сам да дреждим на омиљеним тачкама до миле воље!

Кише су натопиле шуме и читав пут је испресецан поточићима. Недалеко од ловачког дома ми је читава ципела потонула у блато. Одмах сам се извукла на суво, па како осим естетске, никакву другу непријатност нисам доживела, и како сам била сигурна да бих у том тренутку у кућици више сметала него помогла, решила сам да наставим. На једном стрмијем успону сам пожалила што немам штапове и у том тренутку, на земљи, тачно испред себе, угледала дивну праву грану, коју је сигурно ветар одломио, савршен штап за пешака моје висине. Покупила сам је и носила све време.

Надала сам се да ће у ово доба године Таорска врела лепо изгледати, баш због киша. Све време је дувао леден ветар, али је видик био спектакуларан. Завидела сам самој себи што сам ту.

На доњем слапу Таорских врела десило ми се оно што ми се ту увек деси. Заборавим на сав умор и све евентуалне непријатности. А тај, доњи слап, толико је леп да сам се испрва само освртала у неверици. Око водопада се формирала ситна измаглица а поток је хучао и пенио. Ветар је брисао, сунце је издашно сјало. Најлепше место на свету, уопште нисам сумњала у то!

На горњим слаповима сачекало ме изненађење. Доња воденица је срушена, а на њеном месту сазидан је леп камени темељ који са свих страна залива вода. Дрвена грађа старе воденице лежи разбацана, а баш пред мојим ногама је једна стара греда, обрасла маховином. Узела сам је у руку. Била је црвоточна. Један комадић се лако одломио. Спустила сам га у џеп.

Кад дође на Таорска врела зими, путник је награђен за своје стрпљење симфонијом богатих слапова. Вода се игра силно, нехајно и у чудесном сазвучју. Лако је заборавити на време, обавезе, проблеме. Ту може да вас изнервира само празна батерија на фотоапарату и мобилном телефону, али и то само донекле. Ако нисте могли да снимите, значи да треба да дођете поново.

Ако сте већ били и фотографисали, увек можете да фотографишете из новог угла. То сам и учинила, пошто сам се претходно узверала некаквом козјом стазом, кроз растиње. Држала сам се максиме нашег прослављеног члана:- Овуда никад нисам прошао, али мора бити да може.

Повратак је прошао једнако лепо, с тим што ме је на најнапорнијем делу стазе, асфалтним путем, повезао ветеринар Момчило, на чему сам била захвална. Већ ме гризла савест што моји другови раде док се ја швртјкам по брдима.

Кад сам добила мрежу, позвала сам. Каже Јоца да су мајстори поставили само један прозор, остале су одвезли да преправе. Мислила сам да се шали. Није. Честитала сам себи на одлуци да се прошетам и видим дивна места.

Сунце је полако падало, мека светлост је заменила бодљикаво зимско сунце, сенке су се издуживале и реска студен се увлачила у сеновита места. Стизала сам презадовољна даном, али ми је ипак било жао јер сам знала да ћу наићи на незадовољно друштво.

Славка каже да је атмосфера била више него затегнута. Мајстор је стигао око поднева. Прозори нису могли да се уклопе па је „Јоца поцрвенео, а Славко поцрнео“. Кад је један прозор ипак постављен, мајстори су схватили да је најједноставније да их врате у радионицу и преправе.

Морали смо да јавимо укућанима да ћемо провести још један дан на Кику. Јавили смо се и осталим члановима друштва и сви су имали потешкоћа да нас схвате. Да, и нама се све чинило једноставно, колико тог јутра.

Славко и Јоца су се сетили начина да улепшају спојеве новог прозора са зидом па су се бацили на посао, на хладноћи од које се прсти коче. Славка је асистирала.

Почастили смо се гулашем који је био, да, хвалим се, савршенство над савршенствима!

„Ова Гордана леже као моја баба, у 8 сати.“, било је последње што сам чула тог дана. Веће забринутих анализирало је дан и могућности за даљи развој ситуације.

Сутрадан смо рано доручковали, попили кафу и били спремни за долазак мајстора. Позвали смо га. Каже, сигурно неће сат, сат и по. Како је био св. Лука, и даље смо могли само да нагађамо хоће ли уопште доћи. Док је трајало чекање, правили смо листу послова које треба урадити. Славко је испричао занимљиву причу о Бекетовој инспирацији за Годоа.

Отишла сам код Ковиљке, наше комшинице и велике пријатељице. Попиле смо кафу, уз разговор о мајсторима и деци и сложиле смо се да се све променило. И мајстори и деца.

Мајстори су у међувремену стигли и кренули са послом. Стари прозори су разбијани без оклевања, а нови су се лако уклапали на њихова места. Све је завршено брзо. Мајстори су журили. Сервирали смо им ручак и разишли се у другарској атмосфери.

После пола сата се мајстор јавио. Док је силазио, стрмим брдским путем који су кише и ветрови покварили и набацали грање и камење, пробушио је филтер за уље на комбију. Можемо ли да га одвеземо до мајстора? Славко се понудио, набацио јакну на леђа и изашао, а остали су сређивали кућицу. Тешко је замислити колико се крша може направити за сат – два. Некако смо се изборили са послом, што је лако кад је Славка део тима. Где год се погледа- она нешто ради. Ради уз занимљива и духовита запажања која, из разлога познатих члановима друштва, не могу да наведем дословно.

Када је стигао Славко, који је такође имао своју авантуру са мајсторима и њиховим мајсторима, почели смо завршно чишћење кућице, тако што је Славка радила, а ми смо је куражили.

На крају, и поред свих непредвиђених околности, посао је завршен и имамо разлога да будемо задовољни. Стигли смо кућама увече, 31. октобра.

Share