извештаји

Врело реке Скрапеж и Повленска коса

09.04.2017.године, недеља

Након хладне зиме, лепо пролећно време утиче на то да се, из акције у акцију, број учесника увећава, па нас је овог пута на стази било 27, плус два пса – Слађина Мими (стандардно) и Борина Шила.

Почетак стазе био је  између села Мравинци и Маковиште. Ту смо оставили аутомобиле и кроз шумски пут кренули да се спуштамо до реке Скрапеж. Наишли смо на мештане, а домаћин Бели, који је претходног дана славио Лазареву суботу, позвао нас је да свратимо у госте, што нисмо одбили. Тако је свих нас 27 завршило код њега у дворишту на дегустацији ракије из ’82 године. Његова супруга и ћерка нудиле су нас соковима, али то нико није хтео да пије. Након кратког дружења са њима, захвалисмо се и кренусмо своји путем.

Чим смо пришли Скрапежу, кренули смо коритом реке, узводно. Након једног километра, наишли смо на три извора која извиру из стена на одређеној висини и самим тим праве три прелепа водопада (велики, средњи и мали). Били смо опчињени тим призором, па смо ту направили дужу паузу, што због уживања у лепоти, што због фотографисања, а понеко је и доручковао. Раја, Радоња и Бора попеше се на стену изнад највећег водопада. Раја је нешто тражио у рупи из које извире вода, нисам сигурна шта. Стене су обрасле маховином, „на око“ су деловале клизаво, па сам размишљала да ли ће безбедно сићи. Наравно да јесу, а ја сам, по обичају, џабе драмила у својој глави. Окруживало нас је дрвеће које је пролеће пробудило, цветови, нама знани и незнани, тако да се у групи често могло чути питање: „Како се зове ово прелепо цвеће?“. Успут смо брали биљке за чај – подбел, мајчину душицу, шипурак и клеку.

Већим делом, у речном кориту није било воде, тако да је наза стаза водила преко сувог и стеновитог дна реке. Такво кретање није било захтевно, ало је било веома необично и занимљиво. Пели смо се по већем и мањем камењу, па силазили, а неколико пута смо морали да прескачемо реку на оним деловима где је било воде. Понеки делови корита били су напуњени водом, па смо тада морали да ходамо са стране, кроз шуму. Убрзо, та вода би понирала у земљу, корито би опет било суво, па смо се спуштали и настављали занимљиву шетњу речним дном.

Изашли смо из шуме и шетњу наставили узбрдо, пространим ливадама. Тај део стазе потпуно је оправдао своје име Повленска коса. Попели смо се уз једну стрму, високу стену, а на врху нас је сачекало право изненађење. Поглед је био нестваран и могле су се видети многе планине наше земље. Раја нам је укратко објаснио тај призор. На тој природној тераси морали смо да се збијемо, јер је простор мали. Испред нас, та стена је јако засечена и није могуће туда се спустити, тако да смо се вратили назад, куда смо се и попели.

Након тога, раздвојисмо се у две групе: „возачи“ и „сапутници“. Возачи кретоше ка аутомобилима, како би покупили сапутнике, који су се упутили преко ливаде да виде још један извор. Пошто сам ја била у возачима, не знам тачно шта су видели, али када смо аутомобилима дошли да их покупимо, носили су толике листове сремуша у рукама, какве никада нисам видела. Кажу, нашли су хектар сремуша на некој ливади и брали до изнемоглости.

Група возачи препешачила је 13, а сапутници 14 километара, тог дана.

Упутили смо се даље са идејом да свратимо у манастир Лелић. Ту смо се кратко задржали, понеко је запалио свећу или купио мед.

Ова стаза, уз реку Скрапеж, била је потпуно (технички) другачија од свих претходних, краћих стаза на којима смо били. Изазивала нас је, тако да смо је успешно савладали, а уз дружење и шалу, то је било право задовољство.

Share