извештаји

Вожња до наше кућице у Дреновцима

Од свих планираних акција за ову годину ја сам највише ишчекивао ову, одлазак у нашу чаробну кућицу у Дреновцима. Било је доста лепих вожњи и пре ове акције, биће их сигурно и после али сам се овој посебно радовао, што због предела које ћемо видети, што због друштва које се пријавило а и закуске која се спрема. Ова акција се мало разликује од претходних јер смо ми ишли бициклама а имали смо пријављених и неколико планинара који су желели да се друже са нама па су били пратња у колима. Било је и оних који су већ стигли у дом и жељно ишекивали наш долазак.

Нас петоро бициклиста смо се нашли код рударске чесме у 7:30 часова за када је био заказан наш полазак. Тада сазнајемо да је Милан био готово решен да одустане јер је временска прогноза најављивала кишу. Позвао је Јоцу али су га Јоциних изговорених пар речи ипак убедиле да крене и да не треба одустати. Кренули смо по плану. Већ у првим километрима примећујемо да нам ветар дува чеоно али се не оптерећујемо превише јер нам је до Ваљева и реке Градац све равно. План нам је био да се на Градцу у Дегурићу, тачније у коњичком клубу нађемо са делом планинара који ће доћи колима и да ту мало одморимо. На скретању ка реци Градац смо застали да Милан купи доручак и схватили да је водостај нешто већи него обично због киша које су падале претходних дана. То нам је само улепшало вожњу дуж реке јер је Градац изгледао величанствено. Прилазећи Дегурићу сазнајемо да нам на време стиже подршка што нам је дало још већи мотив да и оних пар стотина метара где смо морали да гурамо бицикле по камењару где нема пута, не буде тешко. На нашу штету коњички клуб није радио али је подршка из аута била на висини задатка. Имали су у гепеку освежење за свакога по жељи. У међувремену се и време излепшало али је ипак изостало купање на реци. С обзиром да нисмо могли да се купамо решили смо да скратимо паузу и наставимо даље. Јоца, Милан, Ђорђе, Ати и ја смо узјахали мустанге (бицикле) и пред нама је био најтежи део пута. Онај ветар што је дувао је растерао облаке па нас је сада грејало сунце које нам је истерало додатне капи зноја. Баш на највећем успону нас стиже подршка, Бане који је возио је свирао а из аута смо могли чути гласове Славке, Гоце, Слађе и МиниМи који су пружали подршку. Некако нам брзо нестадоше иза кривине и сад смо поново свако у својим мислима док се савлада остатак успона. На срећу врх није био далеко па смо релативно брзо изашли. Окрепљујемо се водом у једном домаћинству а онда дуги спуст до друге паузе.

Друга пауза је планирана у месту Подбукови и незаобилазној кафани „Дани Душом“, што рече МиниМи једном приликом: „Нит бољег места нит бољег имена за кафану“. Док смо испијали пиће облаци се навукоше поново и ми смо опет морали да скратимо паузу. Решени да стигнемо пре кише завртели смо педале према Каони. Успон је велики јер се иде ка Дивчибарама али нам серпентине доста олакшавају. Да ли због серпентина или што данусмо душом некако смо лако изашли на Каону, а онда следи завршни ударац. Девет километара макадама. У међувремену је почело да грми па на макадам гледамо као на асфалт. Брзо се крећемо не обраћајући пажњу на труцкање. Улазећи у каменолом почиње киша. Уз сав труд и брзину ипак нас је стигла киша и ми застајемо испод дрвета, размењујемо кабанице и шушкавце а онда што је брже могуће настављамо даље кроз шуму која нас штити да тако не киснемо много. Прилазећи кућици (негде око 15:00 часова) видимо дим а и осећамо мирис хране која се спрема. Гоца, Драја, Драган, Деки са екипом из кола су увелико спремали роштиљ без обзира што киша пада. Похвале за успех смо добили још на бициклама. Док смо испијали кафу и аперитив под терасом и ручак је био спреман па је гозба могла да крене.

Остатак вечери смо провели опуштајући се уз логорску ватру и песму. Као и увек хвала сјајној екипи, радујемо се поновном дружењу у неко скорије време.

Share