извештаји

Вожња до Бање Врујци

Уз испијање јутарње кафе тражимо временску прогнозу. „Киша!“ показује ми Влада свој телефон, убеђујем га да неће и показујем му прогнозу на мом телефону. Остаје да видимо. Крећемо 20 минута раније како бисмо свратили до продавнице и били у 900 код Рударске чесме. Спуст кроз Колубарски трг заледио нам је прсте. Код Рударске чесме већ нас чека Ђоле насмејан и спреман за вожњу. Убрзо стиже и Милан који је у последњем тренутку јавио да стиже и он јер је успео да се организује са својим обавезама. Док чекамо Зокија, Милан, Влада и Ђоле нешто намештају на Ђоловом бајсу, чини ми се мењач. Стиже и Зоки. И то је то сви смо ту и крећемо пут до Бање Врујци. Влада ме упозорио да ће бити четири успона мало захтевнија на овој данашњој вожњи.

Уз први успон код Жупањца већ смо се сви угрејали а и сунце је почело да нам се стидљиво јавља али ту је не жалимо се. Пре спуста до Боговађе стајемо на мало предаха и воде за оне који су доручковали слани кајмак тј. мене. Сјајан поглед на планине прекривене снегом  нам је улепшао тренутак. Спуст до Боговађе, па полако поново успон преко Боговађе па поред Наномира, Тодориног Дола и Дучића. Сјајан осећај, возиш а планине које су релативно близу нас, прекривене снегом. Зокију је пала фантастична идеја да смо могли да одемо на партију грудвања. Срећом Влада рече да морамо да се држимо плана. Хух. Уз минутну паузу за облачење и наравно воду, крећемо спуст до Бање Врујци. А у Бањи пуно људи, изгледа да је неки скуп изввиђача. Зоки покушавајући да сазна шта се то дешава упита неког дечка „А шта сте ви као неки извиђачи?“ Тајац и одговор „А шта сте ви као неки бициклисти?“ Добро 1:1 бициклисти – извиђачи. Ајмо на пиће треба нам одмор.

У ресторану хотела смо се угрејали чајем, освежили лимунадом и спремили на успон Ракари. Пре успона Милан улази у продавницу и купује нам свима по чоколадицу, стављамо у торбице и крећемо. Успон је био тежи од претходна два на овој вожњи, а и ми смо већ помало уморни. У сваком случају ту смо на врху брда, Влада ми објашњава куда ћемо скренути када будемо ишли у августу на сабор виолиниста у Прањане, а сад следи спуст до Мионице. На пумпи пре четвртог и последњег успона стајемо да наточимо мени воде и да поједемо чоколадице које смо добили. Ух како је пријала.  Влада користи прилику да се чује са Сањом, Мирком и Јоцом. Они нас чекају на пићу код Кумове Воденице у Марковој Цркви. Крећемо. Овај успон је био баш тежак, умор а и већ пређених око 50 км за нама учинили су своје. Скретање ка Марковој Цркви, вожња поред речице опушатала нас је све. Уз повремени лавежз и јурњаву за нашим точковима, домаћини села на четири ногице, давали су нам до знања ко су газде села. Лепа реч их смири. Забораве на точкове.

Испред Маркове Цркве стафорд, на први поглед делује јако строго али заправо то је огромна добрица, делује као да се скоро оштенила. Мирко и Сања већ су стигли свако са своје стране. Сања је кренула ујутру и возила је преко Диваца до воденице, а Мирко нам се похвалио како је стигао за 45 мин. Ту смо мало сви заједно сабрали утиске уз испијање сока од јечма и сока од зове. Због обавеза Милан и Зоки нас напуштају а ми остајемо још мало у нади да ће нам се бар на кратко придружити друг Јоца али он се убрзо јавља да ипак не стиже и ми помало тужни што нисмо успели да се видимо почињемо да се пакујемо за повратак.

Непрестано сам се питала одакле овај пас овде, јако умиљат и добар. Није од власника воденице како сам у првом тренутку помислила, да ли је у потрази за храном за своје штенце или га је неко једноставно ту избацио. То нисам желела да верујем. Молим вас не остављајте кућне љубимце они имају само вас, лутају погубљени и траже вас! Мени су ове бадем очи остале урезане, велики добри пас. Волела бих да га неко препозна и да се врати власницима или да неко пожели да га удоми уколико власника више нема.

Повратак је ишао лагано, преко Стрмова, Пепељевца до Јолића Воденице на Колубари у Лајковцу. Ту краћа пауза да Влада подигне Сањи седиште а прилику је уграбио и Ђоле како би смазао свој сендвич, додуше несебично га поделивши са Сањом.

Све у свему, диван дан. Прешли смо око 75км и у 16:00 били у Лазаревцу, попели четири нимало лака брда и то све у фебруару док је снег још увек на планинама. Осећај на крају дана премор али испуњено и задовољно. Видимо се убрзо на следећој вожњи!

 

Share