извештаји

Видовдански успон на Ртањ

Ртањ је планина у источној Србији, близу Бољевца. Припада Карпатском масиву, а највиши врх је Шиљак са 1565 м надморске висине. Карактеристичног је изгледа, нагло се диже из равнице а сам врх Шиљак је скоро правилна купа. Због тога постоји веровање да је планина Ртањ уствари пирамида, направљена помоћу ванземаљске технологије, и привлачи велики број поштовалаца лика и дела Ериха Фон Деникена. Ртањ је познат и по ртањском чају који је ендемска врста.
Већ 17 година, око Видовдана (28. јун) се организује ноћни успон и уранак на самом врху Шиљак. Ова манифестација се одржава у знак сећања на први организовани излет Српског планинарског друштва 1903. године. Ове године је успон планиран за ноћ 24/25. јун. Одлазак на ову акцију је за чланове нашег друштба био под знаком питања, због слабе заинтересованости. Ипак, нас седморо је у суботу 24. јуна, у 19:30, кренуло пут Ртња.
Ртањ је од Лазаревца удаљен нешто мање од 200 км, тако да смо успут правили и паузе да се освежимо у овој тропској ноћи. У село Ртањ, одакле је био планиран полазак на стазу, смо стигли око 23:45. Одмах смо се пријавиили за акцију и око 00:30, по плану, смо кренули на успон. Треба напоменути да се ка врху упутило 620 регистрованих учесника, а према проценама организатора било нас је преко 700.
До врха смо имали мало преко 7 км, а требало је савладати и око 1000 м надморске висине. Првих 3 км стазе воде кроз шуму, где је већи део пута стаза толико уска да колона мора да се креће један по један. Треба напоменути да је на овом делу увек и несносна спарина. Након изласка из шуме следи огољени део са ниским растињем, а самим тим и прилично ветровит. Последња 3 км су најтежа, с обзиром да престављају успон до самог врха, а иде се серпентинама. На врх, где је дувао јак хладан ветар, смо стигли раније него што је планирано, већ око 03:30, док је излазак сунца био планиран за 04:30.
На врху се налазе рушевине старе црквице-капелице коју је 1932.године подигла Грета Минх у знак сећања на свог покојног мужа Јулиуса. Минхови су били чувена јеврејска породица која је обележила овај крај у периоду пре другог светског рата. Поседовали су параћинску фабрику штофова, а касније и ртањски рудник каменог угља. Судбина ове породице није била баш најсрећнија, а саму црквицу су више пута рушили ( у периоду од седамдесетих до деведесетих година прошлог века) у потрази за скривеним благом које се спомиње у многим ртањским легендама.
Ма колико нам било хладно и колико год били уморни, сам призор изласка сунца је нешто што човека мора да натера да заборави на све то и да једноставно ужива. Изгледало је толико нестварно да ствара утисак као да се сунце рађа из мора. Сви посматрачи на источној страни врха су били окупани првим сунчевим зрацима и што је најбитније, свима су лица била озарена. Сва три сата успона су ништавна у поређењу са ових пар минута који су изгледали као вечност. Ниједна фотографија не може то дочарати, једноставно се мора доживети. Након присуствовања једном оваквом догађају, око 5:00 смо кренули назад низ планину. Ту смо застали пред још једним фантастичним призором. Западно од врха се простирала огромна сенка, чије су контуре тако правилне да се могу поредити са сенкама које праве пирамиде у Гизи.
Наставили смо спуштање ка селу, где смо стигли пре 7:00. Сачекали смо поделу захвалница (неки од нас су и доручковали) и око 9:00 смо сели у комби и кренули назад ка Лазаревцу.
Било би штета проћи кроз тај крај, а не посетити врело Грзе. Река Грза постаје од две речице, Иванштице и Мале Честобродице. Оне се спајају недалеко од тунела на путу Параћин – Зајечар и ту настаје река Грза. Врело Иванштице, које се назива и Мала Грза из ког настаје река Иванштица као и два језера, која су посебно атрактивна за спортске риболовце, јер су богата калифорнијском и поточном пастрмком. Ово је иначе и омиљено излетиште Параћинаца, тако да је приметно присуство човека на овом прелепом месту.
Након краћег, али изузетно пријатног одмора наставили смо пут ка Лазаревцу, где смо стигли у недељу, 25.јуна у 14:30.
Што се мене лично тиче, одушевљење целом акцијом је немогуће сакрити, а претпостављам да и Дара, Слађа, Јасмина, Теодора, Горан и Игор деле моје мишљење. Не смемо заборавити ни Ацу који нас је возио, а који је и сам уживао у поједним сегментима наше мале авантуре. Надам се да ће иста екипа учествовати и на наредним акцијама, али у пуно ширем саставу.

Share