извештаји

Видовдански излет на Таорска врела

За око двадесет година планинарења, наше друштво стекло је много познанстава међу љубитељима природе, али се нека издвајају. Зато смо са великим задовољством прихватили идеју да се у недељу, 28. јуна дружимо са нашим пријатељима из ПСД „Цер“ из Шапца.

Славка, Јоца и ја стигли смо у кућицу у суботу поподне. Тамо је већ био Драган, љубитељ и познавалац печурака, који је искористио претходни дан да сакупи већу количину и постави их да се суше. Разрађивали смо планове. Мало смо поспремили кућу, која је већ била у уредном стању. Јоца је раширио алат и почео да сређује кревете за вајат. Ја сам отишла да проверим стање првог дела стазе, нарочито путеве који су понекад, после обилних киша, једва проходни. Пријатно сам се изненадила кад сам установила да кише нису нанеле већу штету. Читаво поподне смо слушали блиску грмљавину али кише код нас није било.

Славка је планирала да на дан акције остане у кући да би спремила гулаш. Успела сам да је наговорим да ипак иде са нама, а како Славка воли да се придржава планова, компромисно решење је налагало да се тај гулаш спреми претходне вечери. Сви смо помогли у томе али је само она остала будна до ситних сати, да би га надгледала.

Освануо је диван дан и кад су нам се Шапчани јавили, да су већ у Ваљеву, чак и пре предвиђеног времена, знали смо да је пред нама једна сјајна акција.

Пред нашу кућицу су стигли ведри и насмејани. Такорећи чим је изашао из кола, Славко из Шапца се поздравио са Славком на начин старих пријатеља- он је шаљиво приговарао да је пут лоше обележен а она га једнако неозбиљно грдила што  не гледа боље. Видети Шапчане, већ је само по себи велика радост, они су права инјекција позитивне енергије, ако смемо да се послужимо медицинским речником, у години короне. Драган и Славка су нам за доручак спремили омлет са печуркама, непревазиђеном шумском храном.

Кренули смо око 10, сјајно расположени. Мала група планинара и то шест из Шапца и троје из Лазаревца, од чега једно Славка, а она вреди за три планинара, напредовала је сигурним кораком. Све време смо наилазили на дивље јагоде и трешње, а није било тешко наћи понеки вргањ и сунчаницу, само кад бисмо мало зашли у шуму.

Још издалека смо чули хук воде. Знали смо да је Скрапеж вероватно врло јак, после вишедневних киша од претходне недеље, али смо ипак били задивљени колико је набујао. (Однео је једно брвно које је служило као пешачки мост.) Једнако импресивна слика и звук су на горњим слаповима. Морате да говорите гласно ако хоћете да се чујете са саговорником. Хиљаде водених гласова покушавају да вам узму сву пажњу. Укроћена река покушава да стави до знања каква је била пре него што је завршила у цевима, у славним данима кад је покретала десетак воденица. Исликали смо се и кратко одморили.

Таорска врела су овог Видовдана привукла много посетилаца, што због одјека Сремушијаде, туристичке манифестације одржане претходног дана, што због празника. Дословно смо морали припазити да нас не згази неки возач који жели да се паркира што ближе слаповима. Видели смо много породица, неке са малом децом, групе, распаљене роштиље, веће количине алкохолних пића, велики осмех власника воденице- кафанице на врелима. (Славка се са муком уздржала да не покаже једном младом тати како се подиже шатор, јер се мучио дуже од најнеискуснијег планинара.)

Наш распоред налагао је да ипак кренемо. Мада нас није пратила киша, могли смо да се уверимо да је пут до Радановаца свеже покисао. Мало смо заблатили ципеле, али других непријатности нисмо имали, напротив, тако је борова шума још лепше мирисала. Ми смо настављали по плану, лако и ведро као и првог сата и ако је било умора, он је потицао од врелине дана и велике влажности ваздуха.

Стигли смо у кућицу око 5, одмарали се и сређивали утиске. Прешли смо око 18 километара, просечним темпом од 3,9 км на сат. Време које је ових дана било крајње непредвидљиво, послужило нас је како се само пожелети може. Онда смо се почастили Славкиним гулашем који је у наш, већ иначе успешан дан, унео дозу луксуза. Када има прилику да после акције ужива у тако раскошном оброку, планинар се осећа као најбогатији човек на свету. Ништа му не недостаје!

Верујем да смо сви задовољни видовданском акцијом. Као организатори, надамо се да смо оставили добар утисак, нарочито кад су у питању наше гошће којима је ово био први долазак.

Када смо испратили госте и погледали вести, посебно лоше вести о ширењу ковида 19 у неким градовима, одлучили смо да не кренемо одмах у Лазаревац. Провели смо вече уживајући у тишини, прегледајући фотографије и размењујући поруке са другим планинарима. Колико сутрадан, чекао нас је сусрет са реалношћу градског живота, али то је, у тим тренуцима спокоја, изгледало далеко.

Share