извештаји

Торничка Бобија

На позив планинарског друштва „Ћира” из Лајковца четри планинара П.Д „Вис” упутило се те суботе 11.02.2017 у раним јутарњим сатима ка планинарском дому „Маглеш” ,који се налази на Дебелом брду, са намером да тог дана одемо до врха „Торничка Бобија” 1372м.

Јутро је било прохладно али облачно надали смо се да ће дан проћи без падавина. Возимо се по добро познатом путу ка Дебелом брду. Зора свиће па уживамо у погледу на Повлен који тако горостасно стоји са белом капом од снега и иња као да жели да нас привуче.

Нешто пре седам сати стижемо до планинарског дома где нас је сачекао наш домаћин Драган који ће нам уједно бити и водич на овом путу. Најхрабрија два планинара П.Д „Ћира” на челу са Драганом ће поред нас четворо бити дружина која ће се упутити ка врху ове предивне планине западне Србије, овај предео је  познат под називом Азбуковица. Изненада нам се прикључује и Влада наш другар из П.Д „Повлен” и тај сусрет нас је јако обрадовао.

Кренули смо на стазу по већ установљеном времену. Када смо се удаљили пар стотиона метара од дома сачекао нас је залеђени снег, кога на овом делу пута има у изобиљу а такође и лед. Била је потребна велика концентрација за савлађивање овог дела пута који је јако клизав. Чим смо се опустили и ускладили корак уживали смо у феноменалном погледу који се пружао око нас. Поглед нам је пуцао на Соколске планине, Јабланик, Медведник а назире се и кањон реке Трешњице. Посматрамо букову и четинарску шуму која рекао бих преовлађује овим крајем, она тако магично изгледа окована снегом и ињем, а то јој даје величанствен изглед који само зима може учинити тако чаробним. Залеђена трава изгледа као поље са кристалима, али овај кристал за нас има посебну вредност.

Овакав ужитак може само да се пожели. Расположење нашег друштва, ове мале чете је ведро а томе доприноси оваква идила а и не толико хладно време па нам радост улази у вене. Често смо стајали да би направили што лепше фотографије природе, која нам пуно тога даје, радости највише.

Како прилазимо селу снега је све мање. Срећемо и местане који нас срдачно поздрављају а пас који доста подсећа на младунче вука нас је радознало посматрао и лавежом стављао до знања да се налазимо на његовој територији.

Правимо прву паузу за доручак па настављамо даље.

Стижемо до познатог и по многима лековитог извора „Добра Вода”. Вода је изузетно хладна али јако питка па окрепљени долазимо до цркве четничког мајора „Драгослава Рачића” која је захваљујући мештанима још очувана.

Након фотографисања крећемо даље и долазимо до „Дражиног видиковца”. Посматрамо Медведник који са ове тачке делује као меда који се у пуној својој дужини одмара тј спава зимским сном. Планински врхови натмурено вире из магле као снажни намргођени дивови разљућени на хладну зиму која их је оковала тешким покривачем. Тако узвишени су близу облачном небу али њихова јака плећа добро подносе свако годишње доба.

Настављамо даље ка врху и после краћег лутања излазимо на један од врхова где правимо другу паузу, коју користимо за ручак .

После краћег предаха одлучни смо у намери да стигнемо до највећег врха ове предивне планине која има пуно места за одмор захваљујући живој легенди ове планине „Милојку Мићићу” који је све сам осмислио и потрудио се да ова планина буде посећенија.

Наставили смо пробијање кроз четинарску шуму где смо констатовали да је боље да се вратимо јер нисмо имали времена због мрака који се ближио а и магле која нам се приближавала. Ту одлуку смо сви прихватили јер смо сви били тако срећни и пуни позитивне енергије.

У повратку смо свратили на још један видиковац „Стојковац” где смо узивали у погледу а касније и на још једанн видиковац на којем смо имали осећај као да смо на Монт Евересту .

После краћег предаха настављамо ка дому. Са насе леве стране комешала се магла затворила нам је сваки видик са те стране. Ветар све оштрији и хладнији провлачио се испод магле и обузимао нас све оштријом хладноћом. Са наше десне стране сунце се пробија кроз облаке па посматрамо тај чудни сплет боја.

Са једне стране пута црвене се дугуљасте бобице залеђеног шипурка кроз танки бели кристални прах. Позно планинско лековито воће. На овом делу пута наилазимо и на фигуру белог поларног медведа у снегу што нам је било занимљиво за сликати .

На једној чистини правимо паузу за групно фотографисање најхрабријих планинара овога дана.

После пређених 34 км видно уморни али пуни позитивне енергије и јако срећни стижемо до планинарског дома где су нас домаћини из „Ћире” сачекали са већ припремљеним пасуљем и роштиљском кобасицом.

После обилног ручка крећемо пут Лазаревца, поздрављамо се са насим другарима и једва чекамо да ову дивну планину видимо у летњем периоду.

На путу ка Лазаревцу друштво нам прави месец који се неуморно трудио да нам што боље осветли пут. Округао месец се лагано протезао као златни сноп чији се сјај лагано преливао.

Срећу чине мале ствари, колико је мало потребно бити срећан то знамо сви ми који сммо заљубљени у природу. Овај дан смо искористили на прави начин уживали смо у свакој секунди, сваком тренутку па испуњени и еуфорични а помало и тужни што нисмо могли остати на конаку стижемо својим кућама. Са нестрпљењем ишчекујемо следећу шетњу и радујемо јој се већ сад .

Share