извештаји

Тара

21.IX 2019.

Одавно смо то рашчистили: Тара је краљица Подриња и Западне Србије!

Шумовита, прошарана ливадама, испресецана водотоцима и оивчена стеновитим литицама, заштитнички скрива животињски свет који на њој просто буја. Човек је додао Заовинско и Спајића језеро, који су се некако уклопили у крајолик, чак га и улепшали, али, нажалост, све више додаје и разноразне грађевине које га углавном руже. Дивљину Таре, осим законских и других прописа, мора чувати и свест о рањивости оваквих целина. Тара не може разочарати нас , али ми Тару и те како можемо.

Идеју да последњу суботу овог лета проведемо овде, подржало је нас деветнаест, надајући се лепом времену, што се остварило, и погледу из даљине на неког меду, што није.

Пешачили смо у добром расположењу од Митровца, преко Љутог и Доброг Поља до Калуђерских Бара, тј. Манастирских станова. Одатле смо се спустили до видиковца Црњесково, са кога смо бацили поглед на Дрину, Бајину Башту и почетни део кањона Раче. За овај простор неке од нас везују бурна, а неке, богами, и болна сећања.

Пошто о томе до сада није написана ни реч, нека ово буде кратко подсећање.

Беше то лета господњег 2001-е. Отказао је организовани превоз, наш омиљени, онај који као да је изашао из „Ко то тамо пева“, па се путовало у потпуној збрци, по групама.  Највећу групу снашло је невреме (злобници кажу журка) на Дебелом Брду и приморало да преспава у планинарском дому, док су остали исте ноћи некако стигли до тада руинираног етно села на Калуђерским Барама и других места на којима се спавало. Пола ноћи смо се тражили, а остаће упамћено (не)споразумевање друга Раје и рецепционера хотела Бели Бор, по коме нам је Вучко поручио да је имао удес и доставио штуре али тачне податке о кретању групе Дебело Брдо.

Сутрадан смо се некако окупили и одмах, што намерно, што случајно, поново поделили у две групе, тако да је прва отишла у кањон Раче, који је пролаз наплатио једним нагњечењем руке и бруталним нападом повеликог роја дугуљастих жутих оса, док се друга спустила до манастира Рача, стазом, односно пречицом, коју нам је показао овдашњи калуђер, а која добрим делом свакако захтева чврсту веру и известан фатализам. Наравно да је постојала и постоји лакша и безбеднија стаза, али нас је  монах из неког разлога упутио на искушење.

„Ех, времена, времена...“, што каже Ђорђе Балашевић!

Да се вратимо у 2019-у и резимирамо:

Акција одржана 21.IX 2019.

Број учесника - 19

Вођа акције - Жељко Вуковић

Пређено 16 километара, а што попетих врхова није било нисмо криви ми него терен, тј. Тара.

Share