извештаји

Субјел

Са радошћу сам примио информацију да се организује акција на Дивчибарама и успон на врх Субјел (који је вероватно део Дивчибара - обронака Маљена). Организатори Жељко Вуковић и Саша Радановић а водич Саша Толочков - Точак. Једва сам чекао.

Шеснаест планинара у четири аутомобила  кренуше на акцију. Опуштено пођосмо. Полазак, крај пролећа,  леп дан, субота 13  јун. Из Лазаревца у 6 и 30, са кафом у Мионици, полазак на стазу  9 и 15 часова…  И тек тада сазнајем. Полазимо са скоро 1000 мнв а пењемо се на Субјел од деветсто и нешто…. Како? ЕЕЕ то ће водич Точак да нам покажееее. И поооооказао нам је.

Пели смо се хиљаду метара тог дана или 33 десетоспратнице  …. Питаћете се како. Е па тееешко. По сунчаном и веома топлом дану, за оне који тек излазе из сезоне ложења и грејања, „короном“ ограниченом кретању….

Делује шаљиво а није. Све је било тако. Наравно из угла дебелог планинара, какав сам ја или новајлија какви су били неки наши нови и веома млади и неискусни чланови.

Уствари, била је то местимично брза шетња прелепом и ретко шумовитом косом прекривеном четинарима. Пошли смо из викенд насеља Дивчибара које се налази са друге стране Црног Врха, са надморске висине од око 1000 метара. Поглед диван. Терен местимично каменит. Понеки стрми „попрчак“. Генерално спуштање, до под падине Субјела. Две паузице су максимум који смо добили на захтев да идемо спорије и уживамо у погледима и пределима. Сам врх Субјела заобилазимо да би смањили напор нашем најмлађем учеснику који је имао мале проблеме са ципелама и болове у прстима.

Силазимо на око 400 мнв. Стижемо у веома лепо и уређено етно село Гостољубље на организовани ручак. То је ипак била гозба. Гладни једемо све. Баш све послужено. И наравно помало „брекћемо“. Дуга пауза. Жељко позива да се креће. Водич Точак опет  преузима вођење и темпо. Ипак се мора кренути. Скоро по равном терену, након 4 км стижемо до водопада Скакавца и излетишта у његовом окружењу. Прелепо. Застајемо али не одмарамо. И даље варимо обилан ручак. Почиње благи успон на полазну тачку и 1000 мнв. Након 6 км Жељко од водича Точка у име неких од нас тражи малу паузу у хладу (на скоро 30 степени) да би се припремили за дуги и упорни успон који нам предстоји. „Не“, категорички каже водич Точак, „Тек смо пошли.“, „Планинари Виса су размажени“, „Идемо даље“. Смилова се он само једном када неки почеше да посутају. И добисмо дестоминутну паузу. Терен „ко уз нос“, а пасуљ само избија ….

Али Точак нема милости за „размажене“.

И тако размажени ипак стигосмо око 17 и 30. Савладасмо од ручка, око 500 …600 мнв успона и пређосмо 10 км од 15 до 17 30 часова.     Тако размажени….. укупно 22 км, 1000 мнв успона, пуног стомака, на скоро 30 степени, „нигде не журећи“ али и без много предаха.

Али знамо ми и памтимо нашег друга Точка…. Све смо му опраштали, по списку,  још док смо ишли и …. И наравно кад смо сели и пили кафу на Дивчибарама, све већ заборавили.

Предели за памћење. Хвала Жељку, Саши,  на организацији, доброј дестинацији, лепим пределима а Точку на тренингу и сагорелим мастима (омршао сам „око“ 238,467 грама).

Share