извештаји

Стара планина – из мог угла

После три одлагања, коначно се нађосмо нас осморо и под вођством Друга Раје, срећни кренусмо на Стару Планину. Од старта нас је пратила добра музика, по избору нам возача Милана, или Зокија, како га је Радоња звао првог дана и чудио се што се не одазива. Први предах у кафани „Лане моје“ у Пироту додатно је ујединио групу у духу потребном за освајање врхова Старе Планине а касније смо додавали још тог духа из разних боца.

У Дојкинце смо стигли око 17 часова, сместили се по кућама, прочаврљали са домаћинима и око 18ч кренули на прву акцију тог дана - у Понор, у ствари на Понор. Пут је водио уз брдо, кроз шуму, влажну и миришљаву, са доста оборених стабала на почетку стазе. Па из шуме кроз ливаде посуте напуштеним мравињацима обраслим мајчином душицом која само што није процветала. Тамо где јесте, ширио се мирис чистог здравља, мелема и за душу и за тело.Сунце се примицало хоризонту.

Скоро се попевши на врх, видели смо огромну вртачу, пречника неколико километара, избраздану вијугавим удубљењима испуњеним водом која су врлудала око малих брегова, што је био леп призор, али ништа ту није деловало „понорно“ док се одједном испред нас није отворила земља и указала се стена из које је куљала вода и одмах потом понирала. Неки су сишли доле да се диве и сликају а неки су убрали по необичан цветак за даме.

Након сликања смо кренули назад јер је већ падао мрак, што је за неке од нас била посебна авантура. Под светлошћу неколико батеријских лампи, стигли смо у смештај без губитака. Даме је чекала загрејана соба а нека господа су се грејала у брачним креветима.

Другог дана боравка на Старој Планини окупили смо се у минибусу и лепо расположени и наспавани кренули према одредиштима за тај дан. Возило је споро ишло лошим макадамским путем али то нам је дало прилику да натенане уживамо у природи око нас. Вођа акције, Друг Раја, често је интервенисао мачетом по непослушном шибљу крај пута, које нам је гребало возило, а ми смо навијали за њега из петних жила.

 

После петнаестак километара стигли смо до тачке коју је он одредио као почетну на стази према Три Чуке. Испред нас је прошао камион са 40 планинара из Смедерева и након лепе шетње уз Дојкиначку реку где је све прштало од боја, мириса, клокотања речних брзака и других звукова, срели смо се са смедеревским планинарима и одмах раздвојили, ми лево, према Mеђа планини, а они десно. На раскрсници је био постављен штанд за окрепу учесника планинске трке на 64 километра који су нас касније, при успону на Три Чуке, обилазили. Гледали смо их задивљено и поздрављали их од свег срца.

До паузе на Међа планини, малој заравни , са чије се ивице пружао поглед према Арбињу и долини Дојкиначке реке, сви смо били одушевљени лепотом стазе и правили планове о будућим шетњама истом. Е, а онда нам је Друг Раја показао куда све треба да прођемо и мени није било добро. Преко брда обраслог спаљеном клеком до Прве Чуке, па онда Друге, па Треће, па нечега што је било четврта која се не помиње и што је на крају прерасло у висораван Копрен,  па онда  још виши и стрмији врх Копрен, низ чију се јужну страну стрмоглављивао водопад Копрен висок 103м, и назад  до водопада Три кладенца након којег се спуштамо на стазу на месту где смо се одвојили од смедереваца и тако затварамо круг.

Кад смо кренули на стазу, Милан је у бусу пустио Звонка Богдана и стихови „Равно, нигде брда, све је равно...“ е баш га је погодио, утиснули су ми се у свест за цео дан. Што је било брдовитије и теже, то сам ја гласније певала, ради равнотеже. Мало песма, мало добро друштво а изнад свега невиђена лепота предела кроз које смо пролазили, помогли су нам да пређемо и стене на све три чуке, и ливаде са гадном травом кроз коју се иде као кроз мокар снег и која је замарала на све могуће начине и скривала три мала језерцета (Три кладенца) из којих извире Дојкиначка река, и кроз снег изнад копренског водопада, и кроз море клеке које почиње чим изађеш из шуме.

 

 

Свуда су пуцали невероватни видици који су нас остављали без текста и без даха и због којих смо увиђали да живимо у затвореним кутијама, без додира са оним стварним, са природом.

 

И тако смо кренули назад према Три кладенца. А тамо се не може ићи због мора великих клека које не можеш ни да прескочиш ни да обиђеш. И остаје ти само да рониш кроз њих и спуст низ речицу која прави  водопад. А ни то не може јер се снег још топи и све је натопљено водом, све је блатњаво и клизаво а ноге потањају у блато преко ципела. Ипак, Друг Раја је успевао да нађе, условно речено, стазу, којом смо се спустили без губитака. Било је прилично тешко и они јачи и искуснији су помагали слабијима, на местима низ која нисам смела ни да гледам. На самом крају смо имали среће да је снег извалио једно дрво па смо ослањајући се на њега и стену, а богами и на Друга Рају, успели да пређемо задњу стрмину (зид) и спустимо на ,,равно,, тло поред места где водопад Три кладенца завршава свој пад.

 

Тамо смо срели троје чланова Планинарског друштва „Стара Планина“ који су нас врло љубазно дочекали ракијом стомаклијом и саветима за наставак пута. Прогласили су нас најсимпатичнијим друштвом које се ту појавило у задње време и већ сутрадан нам послали захтеве за пријатељство на фејсу.

Даље, низ реку, куда смо и дошли, није било тешко ићи али већ је падао мрак и било је касно за посету водопаду Тупавица. Зато смо се договорили да идемо у кафану, на нешто топло, а да сутрадан устанемо рано, одемо до водопада и успемо да обиђемо и све што је било планирано за тај дан. Од тог посла није било ништа, бар за даме које су се успавале, а нека господа су нашла превоз, (стопирала усред шуме), видела водопад, донела дамама доручак у замену за кафу и ракију, а од љубазних домаћина покуповала сав мед.

 

 

 

Било је то једно дивно, сунчано јутро, у домаћој атмосфери коју свакако треба поновити, било где.

Што се кафане у Рсовцу тиче, њу ћемо гледати да заборавимо и  избегнемо на неком следећем путовању у те крајеве.  Добили смо топлу супу, и салату, и ћевапе који коштају своје тежине у злату,  али нисмо добили цеђено овчије кисело млеко јер га није било али су нам га наплатили у пуњеној пљескавици, по пуној цени. Ипак, све је бар било укусно, за разлику од прошлогодишњег ручка на Равној Гори кад смо имали „савршену комбинацију нечега између прасетине и јагњетине“, како је конобар објаснио.

Трећег дана, сви орни након доручка који сам поменула, а господа и након још једног који је спремио Деки и који је укључивао шпагете а ла болоњезе и лубеницу за десерт, кренули смо према селу Славиње. Стаза из центра села је била лака и лепа за шетњу, кроз неку питомину поред реке Росомаче, и зато је изненађење било веће кад смо се попели на стене и видели дубоко усечени кањон који је кривудао под нама.Вода је беснела између тесних зидова и бучно се стропоштавала у шире усеке у стенама, све је кључало као у лонцима, и било је јасно зашто се водопад зове Росомачки лонци.

 

И кад на све то додаш свеприсутно бујно зеленило и мирисе, добијаш слику невероватне лепоте и снаге у којој се осећаш крхко и мало...

Због врућине која је већ кренула и умора од претходног дана, одлучили смо да не идемо на Козју стену него да „запалимо“ право на Бигрене каде а потом у Сокобању, где су нас чекали Снежа и Бане Момчиловић.

Дошавши до водопада, нашли смо пут који је водио иза и изнад њега, све до Бигрених када, које су за мене биле потпуна непознаница. И то је био каскадни водопад али са необичном, плавом бојом воде, у који смо гледали немоћни да изразимо дивљење пред моћима природе која га је створила. Али коликогод била моћна, природа није неосетљива на људску деструктивност и надам се да ће сва та лепота остати неугрожена од наше стране.

 

Након Бигреног водопада, весело смо се упутили у Сокобању, кроз предивно свеопште зеленило истачкано  црвеним маковима и испресецано разним водотоковима. Тамо су нас сачекали Момчиловићи, са којима смо се поздравили срдачно као да се нисмо видели годинама и као да смо се срели случајно у Њујорку а не намерно у Сокобањи, и заједно смо се упутили у кафану „Зеленгора“, на дегустацију разних пића и ића, уз бучно препричавање искустава на обе стране.После смо мало прошетали, сликали се уз уличног свирача, и кренули кући.

Били смо толико пуни утисака да нам се чинило да је посета Понору, првог дана, била пре годину дана. А на све то, Радоња нам је певао, неописиво, и учинио да се кућама вратимо у сузама смеха.

Ето, тако је то било. И сви се искрено надамо да ћемо следеће године поново ићи на Стару Планину, у истој организацији и у још већем друштву, и да ћемо видети све што овог пута нисмо стигли. И још више.

Share