извештаји

Школица спорта „Соко“ на Кику

Идеја је савршена. Одвојити децу од технологије и извести из зидина зграда и кућа у природу. Како? Где? На који начин? Ко би могао боље знати него планинари! Бане васпитач је позвао једног од нас, у овом случају нашег Блажу и акција је могла да крене у реализацију.

План је био да двадесеторо деце возом одведемо до Дреноваца а онда пешака до наше куће на Кику. Из оправданих разлога Блажа није могао да крене у ову акцију и био је довољан један позив другу Бори да преузме одговорност на себе и да се ова идеја и план остваре. Уследили су телефонски позиви и за тили час се у акцију укључујемо Драгана, Мира и ја. Како се повећавао број учесника тако су се рађале нове идеје. Треба спремити за децу сендвиче, чај, сокове а најважније од свега анимирати децу. У акцију се још укључују Пауна, Славка и Бранко и договор пада да они поведу децу возом а ми да их сачекамо на железничкој станици Самари, уђемо у воз и да сви заједно изађемо на станици Дреновачки Кик. Драгана, Мира, Бора и ја смо спаковали ствари, шаторе, купили основне потрепштине  кренули пут Кика. Стигли смо у петак, 24. маја, у касним вечерњим сатима и одмах се бацили у припрему свега за долазак деце. Радовали смо се њиховом доласку и са нестрпљењем ишчекивали јутро.

Освануло је јутро какво се могло само пожелети. Сунце је рано обасјало пропланке наше планине и нашу кућицу. Док смо кували кафу стигла је порука од Блаже – деце је четрдесет двоје и управо крећу. Брзо смо испили кафу и растрчали се око куће. Последње припреме су у току, Бора је набрао биљке за чајеве и дао Мири и Драгани, које су већ увелико спремале сендвиче, последње инструкције. Нас двојица у друштву Шиле кренули смо у сусрет деци. Пут до Самара био је прилично блатњав и под водом и већ тада смо Бора и ја одлучили да децу испраћамо са Деноваца.

Самари. Воз стаје, отварају се врата и из воза се чује граја. Наш улазак је изазвао хиљаду питања на које је требало одговорити. Деца су била радознала и хтела су да чују шта их очекује, шта ће све видети, које животиње живе на планини итд.  Дреновци. Брзо смо извели децу из воза, Бане је кратко одржао предавање деци о понашању и правилима, упознао их са Бором и са мном и авантура је могла да почне. Храбри и смели са сјајем у очима у формираној колони кренули су у највећу авантуру до сада. У одржавању колоне осим до сада споменутих помагали су још Јелена (Банетов асистент) и Јована. Брање цвећа и песма нису изостали па је било право уживање и нама вратити се бар на кратко у детињство. Са пар краћих пауза за освежење стигли смо до дома. Ту су нас сачекали Мира и Драгана које су одмах послужиле дечицу сендвичима, чајевима и соковима а нас старије кафом и нешто озбиљнијим напицима. Дечица су се брзо освежила и одморила у хладовини церове шуме а онда су се растрчала и разиграла на себи својствен начин. Њихову игру смо прекинули да бисмо им показали видике са ове дивне планине, сликали се, демонстрирали паљење ватре и испричали неке важне информације о природи. У свему томе време је летело. Понекад је права штета што сат не може да се заустави јер је тај исти сат откуцао да је време за полазак. Имали смо још пуно тога да испричамо и покажемо деци па се надамо да ће бити још прилика за то.

Повратак је требало да буде нешто лакши јер није било успона али видно исцрпљена и уморна дечица су тражила нашу помоћ јер су им ранчићи постали тешки. Тако смо сви прискочили у помоћ и натоварени са по неколико ранчића стигли до станице Дреновци. Чекајући воз имали смо пар рецитација, још по неко питање а онда се огласила сирена воза која је означила и крај нашег дружења. Деца су по већ уиграном систему са васпитачима и планинарима ушла у воз и весело нас поздравила машући и слањем пољубаца. Ми који смо остали до касно у ноћ смо причали и сабирали утиске тога дана.

Искрено се надамо да ће бити још оваквих акција јер су деца и природа наше највеће богатство.

Share