извештаји

Садолин у сутон

Брвнаре сви волимо, али их нико нема. Лепе су на око, захтевају редовно одржавање. Кућица нашег друштва је таква. Овог пролећа требало је да обновимо ламперију на западној страни, да префарбамо део крова изнад шупе и направимо преграду у кухињи. План је био да, после неколико кишовитих и врло хладних дана, искористимо најављен кратак период сувог и сунчаног времена.

Стигли смо у петак поподне, добро натоварени; Бора људством, (Славка, Влада, Мира) алатом, фарбама, Јоца ( и Гоца) алатом и ламперијом. Јоца је возио споро и опрезно, заобилазећи све знане му рупе на путу, али пролеће је отворило нове, због чега је безброј пута гласно негодовао.  Није се могло попети до кућице јер су последњи метри пута, кроз шуму, били расквашени од недавних киша. Ништа зато. Шта је Бори и Влади неколико пакета ламперије? Пренеше их док смо рекли: ко је за чај?

Славка је у међувремену унела у кухињу свој сточић и монтирала га. По димензијама се савршено уклопио, а по лепоти одскочио од амбијента. Стари, импровизовани, избацили смо као што се избацује нешто што нас нервира али тренутно служи сврси, па се то служење и нервирање отегне на месеце и године.

У суботу ујутро смо се још организовали и припремали алат кад су се Ранко, Славко и Саша појавили. Јутро је било топло а ваздух, опран кишама, потпуно чист. Видело се на далеко.

Пошто смо имали посла на три стране, поделили смо се. Даме су се бавиле храном, мушки део мајсторским пословима, што је само условна подела за потребе писања овог текста јер се у нашем друштву негује родна равноправност. Жене су добри мајстори, мушкарци врсни кувари. Славка је, као и обично, била особа за све. За ручак, за помоћ мајсторима, за брзо и ефикасно решавање проблема сваке врсте, за контролу и надзор, за креирање атмосфере.

Мира је спремила ону своју фантастичну гибаницу, Славка је почињала припреме за гулаш. Ламперија је полако долазила на своје место, што је скраћен начин да се опишу небројени послови - припреме, мерења, сечења, шрафљења. Кише и хладноћа од претходне недеље изгледали су као далеко сећање; толико је време било лепо. Наш први комшија, Радул, често нас је обилазио доносећи добро расположење и карактеристичну радозналост.

Једва наговорисмо мушки део екипе да доручкује. Кад су доручковали навалили су да раде још већом жестином, појачани Нешиним и Драгановим доласком. Мира је чистила кров, ламперија је брзо прекривала зид. Драган и Неша су преузели фарбање крова а Ранко поставио ламперију под кровом, да би се заштитио тавански простор.

Славка је завршавала ручак и спремала кох. Ништа није заборавила да понесе, ни миксер!

Младе воћке су у овим крајевима угрожене са више страна, првенствено од оштре климе, што некако и преживе, али и од оваца, што не могу. Зато се Ранко, као какав пагански бог- заштитник растиња, дао на посао да додатно обезбеди саднице, које је сам засадио и бринуо се о њима.

Кад се ради, редовно се јављају идеје везане за посао, па смо тако дошли на идеју да префарбамо читаву кућицу, што првобитно није било планирано. Једноставно- било нас је доста и ишло нам је. Морали смо да одемо у Косјерић по још садолина. То је запало Саши који је искористио пријатељство са Радуловим сином да нам се отвори продавница, иначе затворена у то доба.

После касног ручка дограбисмо четке и поотварасмо кантице са фарбом. Овде је од кључне важности било Борино присуство јер су његово природно стрпљење и позамашна висина омогућили да ради ефикасније од било кога. Мира, која се читавог дана није либила ниједног посла, радила је са једнаким еланом као у преподневним сатима.

Највећи део кућице је префарбан бар једном, Славкова страна (страна са новом ламперијом) два пута, кад смо почели да рашчишћавамо кухињу. Ту смо од преостале ламперије направили преграду између кухињског и трпезаријског дела. Звучи лако, али није баш тако. Требало је доста мерења, сечења, украјања. Радило се под лампама јер је сунце одавно зашло.

Остатак вечери смо провели традиционално планинарски- уз ватру, разговор и смех. Мирис садолина нам је вратио успомене везане за претходне послове на кућици. Били смо растерећени јер је за сутра остао мали део посла. Договорили смо се да оперемо сву ћебад из кућице, тако што ће свако понети бар по једно са собом, опрати га код куће и вратити у најкраћем року.

Недељно јутро нам је донело толико добро расположење да смо из све снаге игнорисали неповољну временску прогнозу. Повремено је наилазио хладан ветар који је наговештавао кварење времена али нас то није поколебало. Кад већ није почела киша, префарбали смо још нека места на кућици која су нам промакла у суботу.

Ранко, Бора и Славка су спремили једноставан али перфектан доручак са акцентом на поврћу.

Мушки део екипе се сетио да обнови комарнике па су прионули на посао.

У паузама посла смо обилазили наше саднице и можда мало дуже застајали код Чакиних шљива. Застајали са захвалношћу. Посадио их је са толико љубави! Сад нас подсећају на великог, брижног пријатеља у нашим животима.

Само једно је реметило наше расположење. Скоро читаву суботу смо слушали моторну тестеру недалеко од кућице. Осим што се шума око нас осушила пре неколико година и наставља да се суши, нестало је толико лепих стабала! Шуме се секу неразумно и без реда што је несрећа свих нас која нам се одвија пред очима. Човек се врло непријатно изненади, куда год крене. Можда је парадоксално, али тек у планини, у шуми, човек заиста цени свако дрво. У планини човек научи да препозна дрво, да прати његов раст, да ужива у његовом хладу, у звуку ветра у његовој крошњи, у поју птица којима је дрво дом, у променама и постојаности дрвета.

Свратила нам је Ковиљка, наша драга пријатељица, са којом је увек задовољство попричати због њене благе нарави и велике мудрости.

Очистили смо кућицу (неуморна Мира и Славка) и запутили се кућама, сви осим Славка који ће се вратити нешто касније; прилично уморни и изузетно задовољни урађеним са много нових идеја везаних за кућицу.

А какав је био Славкин гулаш, нека остане тајна. Зашто бисмо открили све? Рећи ћемо само да човек има безброј оброка у животу, неколико гозби за памћење и врло ретке кулинарске моменте кад је обрадован и разгаљен пуним и раскошним укусом, моменте које доживи као награду и после којих се све чини вредним труда.

 

 

 

 

Share