извештаји

Рајац

 

Пре свега морам написати следеће: Извињавам се што пишем овај извештај са закашњењем јер је ова акција била још у септембру, 17.09.2017
Тог јутра нисмо били сигурни на коју ћемо страну, да ли ћемо ићи кањоном реке Градац, или се упутити на Рајац.
Ана и ја смо више били за Рајац. Блажа је подржао нашу жељу тако да смо били у већини и упутили се ка Рајцу.
Време је било делимично облачно, јутро нешто свежије али идеално за шетњу у природи. Док Блажа вози посматрамо Рудник и Острвицу која изгледа тако дивље и неприступачно, али прелепо.
После краће вожње стижемо на Рајац где нам се сунце обрадовало и пожелело добродошлицу. Ту одлучујемо да се прошетамо до водопада "Црквине" па одатле до пећине "Пурина црква", велике провалије и до Којића чесме.
Пробијамо се кроз ниско растиње, коприву успешно савлађујемо препреке и стрму стазу и за тили час смо на водопаду. Иако је година била сушна воде још има што нас је баш обрадовало.
После краћег предаха крећемо ка пећини. Један део пута смо ишли асфалтом али смо убрзо зашли у шуму где је маркација била лоша, а када смо изашли на ливаду приметили смо нов пут којег није било на мапи. Настављамо њиме. Ходамо обронком стрме падине по клизавом сипару па морамо бити доста пажљиви. Морам рећи да нисам знао да Рајац може бити тако дивљи јер смо већином ишли питомијим стазама. Долазимо до пећине и ту правимо паузу за доручак.
После краћег предаха крећемо ка Великој провалији. Стрма стаза је била испред нас што мене због све јачег бола у нози није радовало. Успешно смо савладали тај део, сада пролазимо кроз густу шуму уживајући у деловима птичијих кратких арија, које је било потпомогнуто понеким шумом ветра.
Сада се успињемо стрмом стазом за шта је мени требало доста напора. Када смо изашли на чистину направили смо краћи предах и ту одличили да не идемо ка Којића чесми а ни према Великој провалији због кише која се ближила. На неки начин био сам тужан јер после дужег времена сам био на стази због повреде колена,а и свестан чињенице да повреда још није санирана.
Настављамо ливадама ка планинарском дому где смо паркирали ауто, посматрајући облаке који се све више комешају најављујући олују. После пређених десетак километара завршавамо успешно ову акцију и упућујемо се ка Лазаревцу.
Спрега између човека и природе је огромна,она нам даје све што је потребно. Мир, срећу спокој...
Учесници на акцији: Благоје Алексић, Милан Васиљевић, Ана Здравковић, Слађана Ивановић и Сања Поповић

Share