извештаји

Први снег 2018.

Први снег, то је једна од традиционалних акција планинарског друштва Вис. Она није везана за датум већ за временске услове. Кад падне први снег одемо у подужу шетњу око Лазаревца. Највише волимо да то буде снег који се задржава и ствара типичну зимску атмосферу, но, захваљујући климатским променама, такав снег је постао реткост, па смо принуђени да пристанемо на било шта што се снегом може назвати.

Ове зиме имали смо нешто снега, али позни фебруар је све променио. Већ данима је у временским прогнозама најављиван „сибирски талас“. Заиста, пало је свих десетак сантиметара снега и он се задржао, јер је температура била нешто испод нуле. Од јутра сам имала прилику да срећем пријатеље и познанике, и сви су на моје питање одговарали  да је време „дивно“. Храбри људи!

Ипак, ништа се не може мерити са храброшћу чланова нашег планинарског друштва који су се ухватили у коштац са таквим временским условима у завидном броју од 22. (Нешто искуснији се сећају да смо некад такве „сибирске таласе“ просто звали зимом.)  Кренули смо у освајање Стубичког виса, односно локације подно виса, зване ловачка кућица. У остваривању овог подухвата као прво, ваљало се добро опремити, што смо и учинили. Адекватно одевени у топлу и непромочиву одећу, са залихама хране за бар три дана, у 17.30 смо се запутили кроз завејане градске улице. Осим ситних и упорних пахуљица, пратио нас је стандардни ентузијазам наших суграђана. („Где ћете по овом јаду?!“ „Ако, ако, није то лоше.“)

Већ на изласку из насељеног дела села Лукавице нашли смо се у обичној зимској бајци: ливаде прекривене снегом,  удаљена светла и зачаране шуме су се смењивали дуж сеоског пута којим смо напредовали. Месец се једва назирао кроз облаке, али је упркос тамном небу било довољно светло да се пешачи, чак и без додатног осветљења. Тим путем смо прошли много пута, али је под снегом све измењено, мирно и свечано.

Пешачење кроз снег је захтевније искуство од шетања по градским улицама. Сув снег је, опет, прича за себе јер доста успорава кретање. Као да се хода по брашну! Уз то, никад се не зна шта је испод - незалеђена бара, грана, дубљи канал,  и зато мало опреза добро дође. Али, све је то лепо и буди детињу радост у човеку. Милан је изрекао свачију мисао речима:- Ово је БАШ лепо, овај снег!

Чак и они који нису баш у кондицији, заинатили су се и настављали уз краће паузе, највише на стрмом завршном делу стазе. Паузе је на најбољи начин користио шестогодишњи Данило који се бацао у снег, котрљао, клизао и радио управо оно што шестогодишњак који се радује зими треба да ради.

Снег је неумољиво падао а ми смо напредовали сигурним кораком и добрим темпом . Ана и Ранко су нас дочекали у кућици коју су добро угрејали. Јесте да се нисмо баш изморили али смо ипак задовољно одахнули. Кад са хладноће уђе у топлу собу и осети мирис врућих чајева, планинар се осећа као код куће.

Брзо смо се раскравили и распричали уз домаће окрепљење. Сланина, пршута и ракија различитих произвођача су имале својих 5 минута, а није изостало ни шаљиво надметање у квалитету. („Пробај ову, лично сам је сушио... А, шта кажеш?“)

Срећан повратак нам је пожелео домаћин, господин Славиша Влајић из Ловачког друштва „Лукавица“, коме захваљујемо на указаном гостопримству.

Уз причу и смех, повратак у град нисмо ни осетили. Стигли смо у Лазаревац после пређених 14 километара, у 22.30, у најбољем расположењу и сигурна сам да смо сви презадовољни што смо одвојили део тог 27. фебруара за овакав поздрав снегу.

Share