извештаји

Посадисмо!

Акција садње на Кику ушла је у завршну фазу 15. марта. Очекивало се пар лепих дана без већих падавина па су у расаднику „Колубара услуга“ ископане саднице одабране у децембру и бусени обезбеђени џаковима од  јуте.

Сутрадан, 16. марта око 8 сати су у расаднику почели да пакују саднице у камион. Истоверемено, на Кик је колима кренула мала екипа (Јоца, Игор, Гоца) која ће саднице преузети. Вођа пута у камиону био је Мирослав.

На Кик смо стигли прво ми у колима, а врло брзо после нас, камион. Очас посла смо истоварили саднице и попили по кафу.  Пажљиво смо саслушали упутства о садњи која је Мирослав пренео од стручњака из расадника. Кад смо испратили камион, почели смо да радимо. Време је било облачно, суво и свеже, лепо за рад.

Саднице смо прво однели до места предвиђених за садњу. Међутим, како тренутно саднице лишћара немају лист, успели смо да погрешимо, упркос врло јасним упутствима.  Чак две од три са највећим бусеном, однели смо на погрешна места! Срећом, забуну смо увидели на време, па смо саднице враћали, а нису биле мале. Довољно је рећи да су три особе морале да учествују у томе, две да носе бусен, једна да пази да се стабло не оштети.

- Ово ником нећемо рећи., казао је Игор.

- Ово је већ ушло у извештај., рекох ја, јер, зашто да се само ми смејемо?

Радили смо тако што смо прво залили ископану рупу, па спустили садницу, па је затрпавали, добро газећи земљу. Звучи једноставно, али је у пракси било нешто теже. Неке рупе су биле много веће од бусена које смо спуштали, што је за дрвеће  добро (корен ће имати доста растресите земље) али захтева  мало више времена. Осим тога, било је доста камена који смо уклањали, и то је нешто успорило посао. Време нам је пружало подршку тако што је повремено било чак и сунчано. Киша је у неколико наврата кренула па се предомислила.

Зауставио нас је мрак; престали смо да садимо кад се добро загустио. Само неколико минута пошто смо ушли у кућицу почела је лепа киша. Тог дана посадили смо 18 садница.

Одмарали смо се уз ватру у шпорету и, као што ред налаже, гњавили млађег члана историјатом друштва. Сећали смо се разних, готово незводљивих подухвата, које смо, ни сами не знамо како, извели. Сетили смо се и Југослава Тиосављевића, једног од оснивача, нашег тихог и радиног пријатеља. Његов  добродушан смех и виспрене опаске готово можемо да чујемо у кућици којој је посветио много времена и труда, без много речи, као да се то подразумева.

Јоца је примио безброј телефонских позива наших заинтересованих другова чија подршка нам је пријала. Жељко и Кузма су за суботу, 17. најавили  долазак.

И дошли су, прилично рано. Прво смо се шалили на рачун оних других. (- Па нисте урадили баш много! - Па нисмо ни журили кад смо чули да долазите, да нешто и вама остане.) Придошли су баш били решени да раде па се прешло на посао. А како посао одмиче кад се ради са еланом, као за себе! Водоноша је једва стизала да залије посађено.

Само је једна рупа захтевала доста времена јер је тло било сасвим каменито, па је требало наћи и дотерати растреситу земљу. Овде је стручну помоћ и савет дао и Радул, који је та два дана свраћао док је чувао овце.

Читав посао био је готов око подне, па смо се одморили и ручали добар мрсан оброк. Ручак су спремили Игор и Кузма, свежи и расположени, као да спремају доручак. Жељко је спремио залиху дрва, Јоца је средио кућицу. Посетили смо Ковиљку и Радула.

Време се мењало, почињао је ветар, са јаким налетима. Ни снег нас не би изненадио.  Ипак, још једном се време утишало и разведрило. Савршено за пут. Разишли смо се задовољни урађеним послом. Посадили смо 38 садница и то 2 липе, 3 брезе, 4 јавора, 6 црвених храстова, 8 кестенова, 15 црних борова.

Користим ову прилику да захвалим пријатељима и учесницима акције. Пре свих Игору Ћосићу чији приступ овом племенитом послу, снага и издржљивост би морали да уђу у пословицу, ако већ нису. Без њега, читава акција би каснила, јер биљке имају своје распореде и не могу да чекају да ми нађемо слободно време. Без Мирослава Давидовића, његове комуникативности, упорности и решености да нађе времена и кад то није било могуће, све би ово било неизвесно. А без Жељка и Кузме би све било теже, спорије и дефинитивно досадније.

Сада нам преостаје да се надамо да ће се саднице примити и да бринемо о њима, чувамо их и бранимо од разних опасности, нарочито од суше. Кисеоник треба свима. Лепота такође.

Share