извештаји

Поправка пећи и тако…

Поправљена врата од пећи у великој соби на Кику смо Сале, Мића Ристић и ја у петак поподне понели на Кик. Понели смо и нека дрвца за садњу, кило ракије јер је тога понестало у дому и добро расположење.

 Вече смо провели код Радула и Ковиљке уз кафу , ракију и домаћински разговор. Пошто су ми Ана и Миланче најавили долазак сутра поподне, ја сам одлучио да останем до недеље (Мића је на одмору и ко зна када ће се вратити са брда), а Сале има госте и мора да се врати у суботу у Лазаревац.

 Док се разгорео шпорет у нашој кухињи, Саша и ја смо монтирали врата на пећи и заложили је да видимо како дихтују. Таман ватра плану у то груну некакав ветар па посуврати сав дим у собу, брат брата није видео, да не истрчах напоље да обрнем певца на другу страну шчасо се погушит.

Касно смо легли па смо касно и устали, подоручковали и Сале се спаковао да крене, а ја га испрати до ж.с. Самари. Имао је воз у 12:02. Стигли смо цијелих 10 минута прије него што воз треба да стигне, те ја кренух даље. То даље и није било баш толико далеко – неких двадесет минута. Циљ је водопад на потоку Пасковас који се на брзину скрепета одозго с врха Маглеша па право у Забаву (реку Забаву). Истражујући водопаде у Србији, натрчао сам на причу о водопаду на Пасковцу, који нам је ту под носом, а ми не знамо да постоји. Е сад ћемо да видимо о чему је ријеч. Опремио сам се само тако – гумене чизме преко вунених чарапа, па фотоапарат, па ранац ка да ћу на Монт Еверест. По обичају сам све погрешно урадио. Фото апарат ми није трбао јер кад сам хтео да сликам неку стену поред пута која ми је привукла пажњу, јер је била на чудноват начин изгужвана, схватио сам да су ми батерије празне, а стена је и даље остала изгужвана, уосталом погледајте сами па ћете се уверити. Налази се буквално наспрам ж.с. Самари са друге стране реке Забаве, непосредно пре него ћеш доћи до Забавице, леве притоке Забаве. Овде изгледа почиње све да буде забавно. Кад сам сеоским путем дошао до моста на Забавици прешао сам на другу обалу и кренуо низ речицу у правцу њеног ушћа у Збавау. Појачана Забавицом, Забава је овде већ деловала као озбиљна река и није се у ово доба године могла прећи с камена на камен. Ту, у близини ушћа, налази се једна напуштена кућа, обрасла у остругу и коприву, а некадашње шљиве и јабуке узмичу пред шумским дрвећем, једе их лишај и маховина и све су се посушиле, само неколико гордих ораха су надвисили све и не дају се тек тако. Приђох уз реку и гле маркација - права планинарска. Путања је прелепа уз саму реку. Понегде треба мало више пажње при кретању али је проходно. Појави се један поток, па још један, али без воде, па још један са нешто мало воде. Помислих, па ови усред зиме пресушили, а Забава поред мене негде хучи, негде гргољи па се примири у неком виру и онако бистра баш ме мами да се бућнем па макар добио ту упалу плућа. После двадесетак минута лагане шетње од станице наилазим на прави поток. То је то. Крећем узводно. Маркација се наставља низ реку и вероватно иде до ж.с. Ластра. Буквално идем уз поток јер су му обале доста стрме. Ту закључујем да ми чизме уопште нису требале јер је воде врло мало. Није ни чудно, јер се поток Пасковац спушра низ јужну страну Маглеша и снег се отопио још пре неколико недеља, а како је пад велики вода се очас посла сјури низ брдо, протутњи и нема више... Кад више нисам видео реку, на неких 300 – 400м уз поток појави се водопад. Са оно мало воде што је текло и сакривен стаблима девећа које је носио кад је лудовао, није деловао застрашујуће, али по дебљини дрвећа које сам затекао у подножју водопада могло се закључити да зна бити опак кад му надође... Направио сам неколико фотографија телефоном, да ми не би ови наши бандити рекли да нисам ни био на водопаду. Висина главне каскаде је неколико метара мада му се залетиште (ја тако зовем мање каскадице испред главне) истегло и неколико десетина метара. Водена маховина прекрива све стене и нисам успео уз њега да се испењем у горњу зону, него сам се узверао уз стрму обалу, па уз помоћ некаквих жила и дрвећа просунух некако. Седео сам, посматрао ону застрашујућу дивљину, уживао и успут грдио себе: ,,Што си понео чизме кад ти нису требале, што си заборавио нове батерије за фото апарат кад су ти требале, што си послуш’о Дафкета и ниси дошао овде пре месец дана кад је било снега, воде и вероватно леда....’’ И тако што ово, што оно, решим ја да мало казним себе и да протерам уз Забавицу. Не сиђем до реке, него кренем шумском магистралом (то је стаза којом најчешће  иду животиње – срне, зекани, нека лија). Казна ме стигла прије нег’ сам и дош’о до Забавице. Нагазим на некакво полутруло дрво које се препријечило преко оне стазе у намери да га преломим, али ’оћеш врага, оно проклиза по другом дрвету испод себе, завитла ме и ја жмекнем о ледину колико сам дуг. Ударих лактом у нешто тврдо (највероватније камен), срећом тврда и рука па не пуче лакат, али ме још боли иако сваког дана мажем са гавијезом, а тог дана сам цијелу главицу црног лука потошио на облоге (можда би више помогло да је био љубичаст). Није за зезање, кад вам се нађе дрво на стази којом се крећете, било да је танко или дебело, немојте згазити на њега, обавезно га прескочите.

Ходање уз Забавицу је била права забава. Забавица је мала планинска речица. Настаје од потока који се сливају са Повлена, Остреша и Маглеша. У највећем току је равна, са малим падом терена тако да и не прави неке вратоломије, сем на једном месту где је стијешњена стенама, где прави велику кривину и где је у стени укопала дубоко корито са вртлозима у облику казана. Себи сам обећао да ћу лети ту доћи да се бар једном брћнем. Уз реку сам ишао до пола три, дошо до под сам Остреш који је тог дана још био под снегом (северна страна). Наилазио сам на парчиће снега и поред реке, али већ испод њега се пробијају висибабе. Понео сам неколико у дом (са све кореном). На једном лепом месту појави се воденица. Деловала је да је у доста добром стању, али кад сам је обишао са друге стране видим један зид одваљен. Види се унутра мучањ, воденички камен, башњеник....а пут до воденице однела вода. Воденичара је очигледно врeме однело много пре... ето ни Сава Савановић више нема где да сврати. Гледам од воденице види се наше брдо, шума и њива иза нашег дома, а кад гледам са брда не могу воденице видети од јада, јер се утопила у околиш. И тако од безазлене шетње ја начиње авантуру само такву. Из дома сам пошао у 11 и 30, а вратио се у 17х жедан, гладан и уморан. После ручка хтедо мало да прилегнем, ал ми не да жеђ јер сам пошо без воде (на брзу руку), па сам за ручак појео страобалан пасуљ који је Миливоје мајсторски спремио и ту ми је био крај... нисам могао да утолим жеђ ни пивом, ни водом и тек кад сам са Аном и Миланом, који су у међувремену стигли, дотерани као да силазе са модне писте, слистио оку вина дошао сам себи. Е сад, да л’ сам дош’о себи или њима, али ми скоро осванусмо....

Након Рајиног писанија, да додам још пар реченица о дану после (05.03.2017.год., недеља). Прво да објасним „стајлинг модне писте“ од претходне вечери. Ја сам спорна, кренула сам на Кик право са једног весеља, Миланче је био сасвим прикладно обучен.

Недељно јутро провели смо у садњи неколико садница, које је Раја донео, око кућице. Мића и Радуле су отишли аутом у Ражану да купе цигаре, а Раја, Миланче и ја смо се упутили у шетњу до ловачке колибе „Лајковача“ у селу Радановци. Она се налази на путку ка Таорским врелима. Топао ветар дувао је толико да је Раји скинуо качкет са главе, па га је јурио по ливади, док се Миланче бунио јер му није пријао. Ја сам успевала да се “наслоним на ветар“, а да не паднем, до момента кад је нагло престао да дува, па замало да се срушим уназад. Ишли смо преко њива, ливада и блатњавим сеоским путем. Раја нам је објашњавао која брда и планине можемо видети. Први пут сам ишла том стазом и јако ми се допала природа и читав крајолик. Стигли смо до колибе, ту се мало промували, обишли још неке планинске кућице и кренули натраг. Ветар није престајао да дува.

У међувремену су се Мића и Радуле вратили. Ручали смо, спаковали се, а онда смо нас троје кренули ка Лазаревцу, а Мића је остао још који дан. Поздравили смо се са Радулом и Ковиљком.
Дечаци су заспали у колима, опијени због јутарњег ветра и било ми је жао да их будим када смо стигли испред кафане на Дивчибарама, али нисам их поштедела, ипак смо попили кафу. На Дивчибарама било је пуно љубичастог вреса (зимски цвет који расте на четинарским пределима), који је дошао до изражаја тек када се снег отопио. Зими се, тако уцветао, скрива испод снега. Било је предивно посматрати то преливање љибичасте и зелених иглица четинарског дрвећа. Полако је падао мрак, а ми смо наставили путовање до куће.

Извештај писали: Ранко Радашиновић и Ана Здравковић

Share