извештаји

Покривање јагњеће куће

Ко је пратио извештаје нашег друштва, зна да смо ми у протекле две године, силом прилика, стекли завидно искуство у подизању и одржавању кровова. Кад смо мислили да су ти послови иза нас, бар за неко време, стари кров штале нашег првог комшије Радула, попустио је под тежином снега. Само се улегао у средини, као шатор после акције. Било је то у јануару. У априлу смо прекрили шталу, колико да омогућимо да остане у употреби и да зауставимо пропадање које би оштрија планинска клима убрзала. Објекат је важан за домаћина јер су му ту смештене овце а људи нису једини који у брдима воле да се почасте овчетином. Било је то само привремено решење. Требало је подићи нови кров.

Мало који догађај је толико припреман. Саша је нашао Стојана, инжењера и стручњака. Стојан је већ два пута дошао на Кик да би снимио ситуацију. Кад је, после многих телефонских разговора и сусрета, склопљена финансијска конструкција и Радул делом купио, делом направио грађу, требало је да мајстори издвоје дан и да то буде бар сув дан, ако ништа друго. Срећом, дуго Михољско лето је то омогућило.

Прпреме за акцију су почеле у среду, 16. октобра, кад су први планинари пристигли у планинску кућу на Дреновачком Кику. Догађаји су почели да се захуктавају у петак, кад су Славка, Бора и Влада припремили шталицу за радове, чишћењем плоче и скидањем калкана. Исте вечери, Славка је отпочела да сецка састојке за гулаш. Осим уобичајених, ту се, захваљујући Борином трагању по шумама, нашло и доста печурака.

Док је гулаш био у почетним фазама, пристизали су и последњи планинари- учесници акције. Све у свему, као помоћ мајсторима ту су били Влада, Бора, Славко и Јоца, као интендантска јединица Славка, Мира и Драја, као менаџер Саша а као драги пријатељи вични разним пословима Лана и Пеђа. Шила је била пас чувар а Гоца је била задужена да овековечи догађаје.

Стигло је вече. Запалили смо ватру у огњишту пред кућицом. Чуло се само падање понеког жира у шуми и удаљена бука из каменолома. Кућица је мирисала на далеко. Чак се и Млечни пут појавио у свом сјају, да види шта то Славка крчка.

Акција је почела у рано јутро 19. октобра, када је Славка савила гибаницу. Још је био мрак.

- Шила, немој да лајеш.

- Шила, треба да лајеш, да их разбудиш, мајстори су у Мрчићима.

Кад се случајно ухвати овакав разговор главног интенданта и главног менаџера, наравно да нема смисла спавати даље.

Док смо се ми разбудили, мајстори су већ стигли. Стојан је дошао са Слободаном и Мирком. Док је сунце још било ниско, отпочео је посао, уз свесрдну помоћ планинара. Видело се да ће дан бити топао, пре јунски него октобарски.

Радул је са осмехом пратио радове; увек је задовољство гледати добре мајсторе који тачно знају шта раде, ефикасно отклањају ситније потешкоће, троше мало речи и одмарају се тек колико је неопходно да обнове снагу. Посао је одмицао преко свих очекивања. Неки од нас, којима из здравствених разлога није било дозвољено да раде, ипак су се шверцовали и радили. Да не говоримо о Влади и Бори, које само добар оброк може да натера да седну с миром. ( Влада, додуше, лака срца седи с Миром.) А оброци су, сасвим очекивано, били изванредни. Пошто је имала савесне помоћнице, које је знала да осоколи својим пажљиво одабраним речима, Славка је и овога пута надмашила саму себе.

У пролазу је свратила наша дугогодишња пријатељица, шумарка Воја. Испричала нам је да су тих дана примећени трагови медведа, којих обично нема на овим просторима, мада се дешавало да залутају.

Кад је посао одмакао, стигле су и Верица и Гоца (председница и једна од оснивача). Биле су задовољне развојем догађаја. Кров је попримао препознатљив облик. Почело је покривање ребрастим лимом.

Радулове овце, станарке објекта на коме се радило, провеле су добар део дана у нашој близини, под будним оком наше храбре Шиле. Рекло би се да су нас усвојиле.

Посао је завршен у 5.20 поподне, кад је и последњи шраф заврнут.

Пошто су се мајстори мало одморили, стигло је печено прасе, част захвалног домаћина. Неуморни мајстори и Славка су му помогли да га исече. Време, које се ниједног тренутка није покварило, допринело је да се дан заврши у свечарском расположењу, уз похвале Мирку, који је пекао, а пекао је таман колико треба и није било масно.

Стојан и мајстори су отишли, у добром расположењу које редовно долази од задовољства добро обављеним послом, а ми наставили да славимо Славкин управо наступајући рођендан, уз торту.

У традиционалном селу градња је увек важан догађај, не само за власника објекта, него и за све мештане. Зато су повремено свраћали и распитивали се о радовима комшије и пријатељи Ковиљке и Радула. Сусрети са тим добрим, марљивим људима увек нас радују.

У недељу, 20. октобра, вратили смо се у Лазаревац, задовољни због успеха акције, која можда није уобичајена планинарска али то нама није било важно. На крају крајева, провели смо викенд активно, на чистом ваздуху, пијући чисту воду са планинског извора, дружили се и оставили нешто што ће трајати годинама.

 

 

 

Share