извештаји

Пастрмка на Таорима

Таорска врела, низ слапова и урушених воденица на речици Скрапеж, недалеко од Косјерића, добро су позната планинарима ПД Вис. Волимо да одемо тамо у свако годишње доба. Имамо стотине фотографија на којима стојимо поред кадица од сиге и старих воденица. За нас, одлазак на Таорска врела је излет на који идемо јер добро познајемо стазу, имамо омиљена места, јер ту грешке нема!

Па, ипак, требало је времена да убедимо Мирка да пође са нама. Каже Мирко, чуо је да се у воденици на Таорима од недавно може добити риба, или бар рибља чорба. Ако то није случај, грдно би се разочарао. Једва га наговорисмо! Из уобичајене планинарске предострожности, понели смо воду и храну и кренули, у недељу, после померања сата.

Кренули смо у 9 и нешто, ја опремљена фотоапаратом са пуном батеријом који ипак повремено неће да ради, Јоца натоварен ранцем са резервном преобуком, водом и храном и Мирко, наоружан природним шармом. После гласања за маршруту, обављеног код ловачке куће, окренули смо према селу Радановци и споменику Жикици Јовановићу Шпанцу.

Дан мартовски, време које највише личи на јунско, ведро небо и издашно сунце, пратили су нас све време. На путу смо наишли на већу групу планинара. Мирко се обрадовао. Може ли бити бољег наговештаја да се на Таорима спрема добра клопа? А када смо у Радановцима прошли поред још веће групе планинара, његов ентузијазам је порастао до одушевљења. Јер, какви би то били угоститељи, када би пропуштали да профитирају од оволиких људи који се крећу, умарају и гладне?

Како смо на врела стигли пре било које групе, имала сам неколико минута да фотографишем. Обично се пазим да се не исквасим, али како за све у животу постоји изузетак, овог пута сам решила да заборавим на чување ципела и сетим се да је њихов посао да чувају мене. Шљапкање по води, заборављена радост из детињства!

На тренутак ми је било тешко да се одупрем помисли о неумитности пропадања сваког људског градитељског подухвата. Воденица која нас већ годинама шармира својим кровом обраслим маховином, полако се руши, као што су пропале и остале, чији остаци се једва виде. Ипак, вода тако богато и тако весело бучи да је просто немогуће бити потиштен.

За то време Јоца и Мирко су седели у обновљеној воденици/ угоститељском објекту. Махали су ми. Кад ми се учинило да ми машу значајно, пришла сам. У тањирићу преда мном била је пржена пастрмка са кришком лимуна, туршијом и домаћим хлебом. Е, тога до сада није било на врелима. Већ сам поглед на то, баш ме развеселио.

    Хоћеш сок од зове?, питао ме Јоца.

Ма, какви километри пешачења, какав умор! Не можете бити уморни на Таорским врелима, кад вам је сок од зове на дохват руке, а пастрмка у најави. И још док гледате како Мирко и Јоца ликвидирају све што је пред њима! Питам Мирка оно што није било потребе да питам:

    Јеси ли задовољан што си дошао?

    Јесам!

Пошто смо коначно сви испунили план, могли смо да уживамо у ручку око кога су се више него љубазни домаћини потрудили. За то време, најезда планинара, махом младих, надирала је по слаповима. Готово сви су имали селфи штапове и нису се устезали да их употребе. Куд год се погледа, неко држи телефон и осмехује му се или нешто снима. Ми ручамо, они нас питају за понуду у воденици. Одомаћили смо се за 20 минута.

Кад смо тако боговски ручали пастрмку из оближњег рибњака, пошли смо натраг, у планинску кућицу, истим путем којим смо и дошли, уз Скрапеж, кроз четинарску шуму, пуну поточића, као што је пун читав крај. Куда год се крене, прескаче се нека вода која тече низа страну. Наишли смо на два извора, један у шуми, за који се верује да је чудотворан и други, у самом селу.

Природа се у планини споро и са опрезом одазива пролећном сунцу и то уопште није лоше јер се далеко види. Зато су весници пролећа нарочито лепи, мада је мушки део екипе сигурно нервирало што сам застајала да фотографишем. Изненадили смо једну срну која нас је кратко одмерила и збрисала из видокруга. Чак нисам била довољно брза да подигнем фотоапарат.

Стигли смо на време, а кад је то било, нисам сигурна. У брдима не знам колико је сати. Управљам се према сунцу. Мислим да је то сјајно; бар на кратко заборавити на свакодневну јурњаву и грч и потпуно уживати у ономе у чему су уживали сви наши преци- пролећном сунцу, пешачењу, додиру коре дрвета, звуку воде, трку срне. Правом животу.

Share