Добродошлица

Игор Ђурић
 

Рецепт добре и позитивне синергије између нас и природе је строго чувана тајна. Ми смо као “кока-кола“ – нико не зна од чега се она прави али је сви пију. Ми смо слатки али тајновити – као ликери из 50доминиканских самостана. Сви смо већински власници акција својих живота – те смо поприлично и озбиљни: кад ‘оћемо. Ми смо планинари.
Сви имамо пљоскице. И ножиће са којима режемо сланиницу и бели лук. Компасе немамо (част изузецима) – јер већина нас се давно погубила – тако да губљење у природи дође као проналажење себе. Кад се “нађемо“: онда смо срећни – па певамо. По неко и заигра.
Планинари су чудна сорта људи. Лазаревачки планинари – преко тога. Кад су питали Чак Нориса: “Шта ћеш бити кад порастеш?“, одговорио је: “Члан Планинарског друштва Вис“.
Елем, у тој чудној а овдашњој сорти људи-планинара  (пола: људи – пола: планинари) има још небројено под-врста (као код Дарвина). Сваки је прича за себе. И: по себи. И, нису то лоше приче. Ако се која и понови, увек у себи има свежине и нових нијанси да не буде досадна.
Сорте су, дакле, једно (као сорте грожђа од који се праве вина) – а, врсте су друго. Има нас небројено врста. И, у оквиру истих: разних родова. Тако имамо планинара равничара, брдско-планинских, бициклиста, пливача, љубитеља добре капљице, љубимаца добре капљице, екстрема, аматера, Холанђана (што Холанђана???), оних који мрзе да ходају, оних који воле да леже, оних које воле да облеже, оних који воле да буду облежани. Затим: сплавара, пењача, ниско-летача, превртача, писмоноша, рониоца, ловаца, риболоваца, конформиста, легалиста, нихилиста, фотографа, месождера, биљоједа. Има: левих, десних, средњака, мушких, женских… Има, и, да… има и: планинара.
По неко од нас се попне на високе врхове светске, неко их досегне уз чашицу са Радулом. По некад уберемо пољски цвет – никад га не згазимо. Квалитетна смо сорта: разне бербе и годишта, већина са географским пореклом, углавном смо добро улежали – добро смо ми вино. Добро дошли у ПД “Вис“!!!

ВИС

Овај текст је написан у трећој години постојања друштва. Објављујемо га као део архивске грађе.
Мирко Ђурић
Добар човек воли планину, а мудар воду – Лао Це

 

Када је крајем 1999-е основано планинарско друштво Вис у Лазаревцу,  преовладавала је сумња да ће преживети неумољиву песницу провинције и хроничну беспарицу већине чланова. Међутим, депресивно постнатовско, односно предпетооктобарско време као ни занемарљива планинарска традиција овог краја нису обесхрабрили оснивачки одбор и заживело је ово помало Пиквиковско удружење љубитеља природе, деце, бициклиста и других необичних ликова. Остало је историја – кратка али слатка.

Та историја каже да је друштво од самог почетка фајтерски кренуло у најразличитије планинарске и не само планинарске подухвате. Попадали су у овом случају многе предрасуде и клишеи о постепености планинарске иницијације. Добро, било је (а и има ) ту и тамо и не нарочито спортских акција типа растанак у зору, али се ти хепенинзи  третирају као помоћно средство за јачање колективног духа. Неконвенционалност је иначе заштитни знак ПД Вис, а као ограда примењује се начело – људска права за свакога.

Ако би неко упућенији у грубим цртама и са нешто разумљиве пристрасности описивао живот и прикљученија ове живописне дружине, изгледало би то отприлике овако:

Прво што пажљивом посматрачу пада у очи је да се евидентан недостатак атрактивних планинских терена у близини Лазаревца потпуно игнорише тако да се са ентузијазмом алпских ходочасника обилазе околна брда. Све је у доброј вољи и погледу на ствар, зар не! Уосталом, шта фали Стубичком Вису, Човки или Враче Брду? Ако су их Мишић и Поћорек сматрали чукама од формата што не би и ми!

Но, да не буде неспоразума, ударне акције одвијају се на озбиљним планинама Србије и Црне Горе. Није да се хвалимо него само напомињемо освајање Трема, Кукавице, Островице, Јанковог Камена, Кучког Кома, Међеда, Боботовог Кука, трансверзале по Златибору, Ловћену, Тари, Сињајевини, Руднику, Голији, Фрушкој Гори, Блеласици, а посебно наглашавамо врло компликовани покретни логор под шифрираним називом – Каменица! Међу успелије наступе спадају и легендарни снежни марш од Дивчибара до Равне Горе, затим пролазак кроз Мијатовића јаз, као и рутинске обраде кањона Раче, Градца и Милешевке.

До иностранства се за сада стизало само у неформалним групама или појединачно, али је питање времена када ће разуларене хорде висоваца преплавити горја Аустрије, Бугарске, Италије , Швајцарске, а да о (хм!) Хималајима и не говоримо .

Ни на рафтинг нисмо гадљиви иако једном од доајена рафтинга на брдовитом Балкану уопште није добро када учествујемо на регатама низ Ибар и Лим у његовој режији. Човек се труди да ову раскомоћену екипу посматра са филозофским миром, а како му је знају он и Бог.

Спелеологија се у друштву  примила од прве тако да  боравак у Стопића пећини са све спавањем у истој и истраживање Милинкове пећине представљају мали увод у велика дела која се на том пољу очекују, а ако ствар омане крив ће бити карбит. Просто је увредљиво колико га је тешко набавити, а као за инат међу нашим спелеолозима влада мишљење да су карбитне лампе незамењиве, па иако коректно признају практичне предности модерних лампи, преферирају романтичност карбитуша. А и мисле да им боље стоје.

Премда је бициклизам заступљен претежно кроз приватну иницијативу чланова, организација дечије бициклијаде захтева опис мера безбедносни које се тим поводом предузимају. Звучи невероватно али је број редара на тој угледној манифестацији приближан броју учесника, башка респективан анганжман МУП-а и разноразних пратећих служби са припадајућом им техником и људством. Деца су деца, а родитељи родитељи, па, ко велимо, да не буде неког белаја.

Једино је, мора се признати, формирање ронилачке секције у малом застоју, само се не зна да ли због уздржаности потенцијалних ронилаца или амбициозности потенцијалних инструктора. Наиме , изгледа да први на истраживање подводних пећина уз лично учешће гледају са извесном резервом  док други подмукло разрађују оперативни план.

Мада се наведеним никако не заокружује сфера интересовања и деловања ПД Вис због пословичне скромности нећемо овде разматрати неке ризичније радове, као на пример сакупљање печурки, лековитог биља и других плодова природе.

Деликатан, да не кажемо култни статус међу чланством и придруженим лицима има благоутробије. Сви знају какав је апетит на планинском ваздуху, али је мање познато да планинари ретко имају прилику да му удовоље. Е, богами, ако у понекој планинарској дисциплини и заостајемо када је храна у питању излазимо на црту свакоме. Дошло је дотле да смо помишљали да на АРТ-у  конкуришемо са емисијом «Кулинарске чаролије дебелих планинара» али су се опрезнији уплашили сурове одмазде новинарског еснафа па смо одустали.

Узимајући у обзир екстравагантност овакве групе грађана није тешко претпоставити да многе копка како ли смо прихваћени у својој и срединама које походимо. На ову малициозну љубопитљивост са задовољством констатујемо углавном срдачан и пријатељски однос са суграђанима и домицилним становништвом брдско планинских предела, мада не треба потцењивати ни мишљења да то треба потхитно хоспитализовати или макар привести каквом почвршћем послу, рецимо цепању дрва, окопавању кукуруза, косидби и сличним интелектуалним смарањима. Право им буди има нечег у томе, али је коментар да личимо на истурено одељење неке душевне болнице свакако претеран.

Тешко је окончати овај сентиментални приказ а не поентирати еколошким достигнућима ПД Вис. Бедно стање околиша и авантуристички дух довели су нас у везу са институцијама , службама и појединцима који се овом проблематиком баве и за сада је једино сигурно да се тамо води мртва трка кога више боли уво за еколошку ситуацију у Лазаревцу, а и шире. Међутим, пошто ни ми нисмо наивни уопште се не потресамо већ лаконски  примењујемо Цезарово гесло – „Ко није против нас тај је са нама“ и терамо по своме.

П.С. Јесте да је мото ове приче изрека мудрог Лао Цеа, али, ипак, зна ли неко поуздано шта је он тиме хтео да каже?

БЕЗ НАСЛОВА

Игор Ђурић
 
Тек сам стигао из шуме. Није ми тада било до неког пентрања по брдима: требали су ми људи. Рат само што се званично завршио. У мојој глави: није. Закрвављених очију гледао сам свет око себе: киван, повређен, острашћен. По мало сам почео да “разумем“ оне луде Американце који изађу на улицу па пуцају по свему што се креће. Два месеца скривања од авиона који су нас без престанка засипали свим и свачим а између тога доваћавање са терористима на земљи. И све то по шуми: и скривање – и доваћавање. Тако да ми је шуме и “планинарења“ било преко главе. Увек се ратови воде по неким вукојебинама. Макар, код нас на Балкану.

Онда: бежанија из свог родног града, из своје куће. И: нови град. Мораш да доказујеш како си и ти човек, како си нормално тамо негде живео, нормално имао, био вољен и волео (или: још волиш). У бесполном си избегличком стању: немаш права на властити полни орган. Осећаш потребу да те разумеју, носиш слике које показујеш случајним сапутницима у аутобусу или сапатницима у реду за зејтин. Описујеш им, потом, намештај, воћке по дворишту. Страх, преосетљивост. По неко каже ружну реч па те то данима боли. Краљевство дајеш за лепу реч, постајеш вечити поданик онога ко те је подарио разумевањем. Ал’, ко по правилу, а стварно је тако: ружно се увек гласније чује и боље види. Доброта је стидљива и ненаметљива. Потакнут Миљановом максимом: чувао сам себе од других а још више друге од себе. Макар док се “шумско-ратне“ навике не амортизују мирнодопским цивилством. Најмање што ми је у том стању требало је било да останем некоме у рукама или да неко остане мени у истим. Јер, не владаш собом, напет си, управо си чуо да су ти властитим књигама запалили кућу, да су ти убили друга из детињства, да су пишали по твојим школским фотографијама. А тебе, за то време, далеко од дома, гурају у ред за макароне на којима ће ти завидети и које ће ти спочитавати.
Некако се поклопило оснивање “Планинарског друштва“ са мојим доласком. Врсници смо и исписници. И, сваки на своју руку. Не дружимо се много али се волимо. Јер то није спортско друштво са печатом и жиро-рачуном већ живи организам са све душом, како, је ли, и доликује. Отишао сам једне вечери у, тада још привремене, просторије и: учланио се. Нисам чуо ни ружну реч, нити формалну учтивост, осетио сам: нормалност. Нашао сам оно што сам тражио у том тренутку. То су били људи од мере, укуса и васпитања. Пробудио се у мени паланачко-кулачки дух деде Данила који је уобличавао моју потребу за индивидуалним грађанством и његовим манирима. Већ ми је популизма и сељака који нису земљорадници било преко главе. Знали су шта треба да прећуте, шта да кажу, шта се подразумева, шта треба рећи “иза леђа“.Сад, личи све ово на претеривање и генерализовање у стилу “шпагети вестерна“ а по принципу: добри и лоши момци – и ту лека нема. Говорим оно како сам осећао а са осећањима нема зајебанције.

Ако покушаш да их рационално објасниш или шминкаш онда то више нису осећања а ти си лажов. Даклем, добар си човек делом а не декларацијом. Није битно оно што мислиш већ оно што чиниш. Важан је ефекат чињења. Значи, битно је оно што осећаш или неко други осећа. Ја сам чином уписивања у “Планинарско друштво“ добио свог личног (колективног) психотерапеута: могао сам, дакле, повремено да “легнем на канабе“ и кажем по коју о себи. Најчешће сам говорио ћутањем али су ме углавном разумели. Схватајући ме разумом помогли су ми да и ја неразуман схватим друге. Да спознам како свако има своје муке па је потребно да се добротом тражи добро од другога. Свећом не треба тражити човека, он је ту: само га треба разумети и поштовати његову посебност. На жалост, у нас је посебност најчешће повезана са хендикепом и лошом ситуацијом.
Ми смо углавном посебни по разноликостима наших проблема. Или како рече Толстој…У почетку се чешће дружих са планинарима: било ми је потребније више “терапија“. Временом са се осећао боље па сам оредио као и сваки незахвални прималац доброчинитељства. После су стигле обавезе, моја пискарања (писањем карам и себе и друге) и времена је, као, било све мање. Слабо се дружим али кад год то чиним: лепо ми је. У питању је, дакле, квалитет а не количина. Кванититет је битан кад те туку (и њима, и теби – из сасвим различитих разлога). Дочим, за дружење је важно са киме то чиниш, а не: колико.Мојим добрим планинарима захваљујем, не на добрим мислима јер разних је мисли и не “мисле“ сви исто, већ пре свега, на атмосфери. А поред тога и на добром делању. Хвала им што су ме лечили. Излечити ме нису могли због безнадежности случаја али су свакако ствар ставили под контролу. Нису сви усамљеници прогнани из свога мира имали срећу да их прихвате добри људи: ја сам је, ето, имао.

Share