извештаји

Неменикуће у част професора Јована Жујовића

У вези са бициклизмом најфасцинантнија је чињеница да уз веома мало планирања и средстава може да се направи невероватно путовање. Физичка активност вожње бицикле боља је од било које друге спортске или рекреативне активности, а за разлику од малтретирања по аутобусима или седења у аутомобилу, кретање бициклом омогућује и сасвим другачији однос према окружењу кроз које се креће. Фетишизам добре бицикле и опреме такође не треба никога да обесхрабри јер то није ни најважније ни неопходно ни за веће и смелије подухвате! Обзиром на то да припремам излагање и саопштење за научни скуп који ће Планинарски савез Србије организовати поводом 120 постојања, веома сам се заинтересовала за однос планинарства и научно-истраживачког рада. Како то обично бива, историјска перспектива је незаобилазна и литературом о људима који су успоставили основе високообразовног и научно-истраживачког система на подручју некадашње Југославије постајем полако али сигурно фасцинирана. Већ и након неколико прочитаних књига о експедицијама кроз Србију с краја XИX века и упознавања са биографским причама неких од најважнијих људи за нашу науку, име Јована Жујовића и Јована Цвијића окупирали су моју пажњу. Прочитавши причу о кући у селу Неменикуће у подножју Космаја из које је професор Жујовић потекао и која је сада као културно добро под заштитом наше државе, имала сам план да током првог слободног и сунчаног дана возим тамо.

Недавно сам преко нета купила горњи део бициклистичке тренерке за 1.500 динара и све што сам понела за читав тај дан, сместила сам у џепове на леђима. То су биле само крајње основне ствари, пре свега зимске рукавице и капа, јер сам знала да ће увече да буде јако хладно. Без икаквог терета и сместивши све што сам понела са собом на леђа на овај начин, све то вожњу је учинило далеко угоднијом у односу на било коју до сада и могла сам да се сконцентришем да јачам своју снагу на тешким деоницама. Избила сам на пут ка Аранђеловцу преко Дрена и Бистрице возећи кроз Шушњар и Колубарски Трг, а затим сам пресекла налево кроз друмски пут из Бистрице ка Барошевцу. Из ранијих вожњи сам се сећала да то није асфалтиран пут, али се сада испоставио чак и мало компликованији него што сам предвидела. Углавном, пријало ми је да прођем на почетку кроз те сеоске пределе Бистрице, премда су неке деонице пута биле доста незгодне чак и за гурање бицикла и ходање. Призори су били прелепи и ја сам уживала, сликала и гурала напред.

Поглед на копове пуцао је са моје леве стране, док сам јако лошим путем покушавала да избијем до Миросаљаца. Тај пут је у тако лошем стању и окружење је тако одвратно! Свеједно, вредело је ићи тим путем јер језеро у Миросаљцима је нешто најлепше што сам скоро видела. Од свих језера које имамо у окружењу Лазаревца, ово језеро ми је најлепше. Сунце се рефлектовало на површини језера а ја сам ту направила прву паузу, сместивши се на дрвену платформу за пецароше у турски сед. Крај мене на другој платформи било је неколико пецароша. Нисам се ту дуго задржала, већ сам пожурила да стигнем што пре на одредиште.

Преко Сибнице и Дучине, дошла сам у подножје Космаја негде око 15х поподне. Од свега на путу је најгоре када те претекне екипа мото-бајкера који прже пуном брзином – то је дословце као да ми муња прошиша поред ува. Пут до села Неменикуће до ког се долази заобилажењем планине Космај нашла сам релативно лако, али нисам имала идеју као да тражим ту кућу Жујовића. Затекавши се у улици Јована Жујовића, интуитивно сам одлучила да скренем десно. Угледавши неку жену која је у дворишту на врху стрмог успона сакупљала суво лишће, објаснила сам јој шта тражим. На моје изненађење, одговорила ми је да је та стара кућа у њеном дворишту, иза модерне куће која се налази покрај капије и гледа на улицу. Премда је тај објекат под заштитом државе, нема никаквог обележја на њему нити је доступан за посетиоце. Потомци старе породице Жујовић били су према мени јако љубазни. Реч је о старијем брачном пару. Човек је откључао стару кућицу у којој је професор некада боравио и ја сам направила пар фотографија. Затим сам са њима попила турску кафу и ораховачу, којом смо наздравили за мало боље дане за научнике у Србији. Рекла сам им да ћу у раду који пишем за научни скуп подсетити на професора и његов рад, а оставила сам им и контакт како бих им евентуално доставила и примерак књиге касније. Некако ми је борба за достојан научно-истраживачки рад кроз причу коју сам им испричала данас у Србији деловала слично као и пре 150 година… Жена ми је дала банану да понесем и испратила ме је до капије, сто пута ми пожелевши срећан пут. Била сам неизмерно срећна да сам упознала ове људе и затекла их код куће, тако да сам уопште и имала прилику да се старој кућици проближим и завирим у њену унутрашњост. У супротном, са улице не бих могла да видим чак ни спољну фасаду, јер је објекат заклоњен новом кућом.

Премда сам журила да ме не ухвати мрак, кад сам избила назад до Сибнице већ се смркло и постало је веома хладно. Такође се спустила и густа магла, тако да је вожња постала помало и језиво-узбудљива. Све до Миросаљаца сам се враћала истим путем којим сам и дошла, па и није било толико тешко. Међутим, после Миросаљаца постала сам нестрпљива да избијем на неко осветљеније и познатије место. Преко Араповца и Јунковца сам возила толико промрзлих екстремитета да их готово нисам ни осећала, а кад сам стигла у Велике Црљене није се унаоколо дао видети ни “прст пред оком”. Код сушаре у Вреоцима застала сам само да забележим овај језив призор попут оних осликаних у романима Агате Кристи. Кући сам стигла на утопљавање пресрећна и презадовољна никад боље проведеним даном у животу.

текст преузет са сајта

https://bikingthepostsocialistdecay.wordpress.com

Share