извештаји

Мон Блан 2006.

Монблан и Гранд Парадисо 2006.

4808 мнв – 4061 мнв

Учесници експедиције: Александар Рашин и Дујмовић Дејан

После успешне експедиције на Елбрус 2004.године, учествујемо у још једној експедицији, коју организује ПД “Победа“ из Београда. То би била наша друга експедиција. Није изискивала неке велике материјалне трошкове. Цена је била 350 евра и једно ново искуство.

Да кренем од почетка. Припреме за сваку експедицију крећу у зимским условима, јер тада се најбоље спрема за услове који нас тамо очекују. Раша и ја већ дуже време планинаримо зими, било да се спремамо за експедицију или из наше љубави према зимским успонима. Сваки врх се другачије пење, да тако кажем. За ову експедицију смо одрадили више зимских успона на разним врховима. По неком правилу, нама крећу припреме, већ други пут, са планином Ртањ, следећа Дурмитор, па Проклетије. За нас двојицу није било некаквих проблема да се попењемо, јер смо стекли велико искуство на Кавказу, две године раније. Све припремне акције смо успешно завршили, изузев Боботовог кука, због временских услова, који нам нису три или четири пута дозволили да се попењемо на тај врх. Има времена, доћи ће и тај дан!

21.07.2006. Дошао је дан поласка, прво за Италију на Гранд Парадисо, па за Француску и Монблан. Велика група од 64 учесника, један аутобус и један минибус. Пакујемо гомилу ранчева у бус и одлазимо до Скупштине града, где нам је организован свечани испраћај и око 18 часова крећемо на пут. Повремене паузе и заустављање на граничним прелазима ради формалности. После руских граница, ово је право уживање. Путовање целе ноћи.

22.07.2006. У поподневним сатима, приближавамо се месту Понт на 1970 мнв. Улице којима пролази бус су уске, да не могу два возила да се мимоиђу. Место Понт је широка долина окружена са свих страна планинама, са пар хотела и ресторана и са једним великим делом за камп, који се налази на крају пута. Лепо, пријатно место са свим неопходним условима за боравак у њему. У оквиру кампа постоји део који је предвиђен за прање и купање. Сви који користе камп имају могућност коришћења тог дела.

По доласку, одмах се спремамо да кренемо ка планинарском дому Виторио Емануеле на 2732 мнв.Чим се цела група спремила, крећемо широким серпентинама ка дому. Цео тај део стазе, којим смо пролазили, изгледа прелепо. Борова шума, река, водопади, дивокозе које нису ни мало узнемирене због нашег присуства. Лагано корачамо и уживамо у природи која нас окружује. Тај део пута, иако смо имали тешке ранчеве, је брзо прошао. Право уживање. Негде пред сумрак, стижемо у дом и смештамо се у собе. Вечера и састанак у вези формирања групе навеза. Навезе, које се данас формирају, остају и за Монблан. Група чини три навезе, по троје у једној навези, што броји девет чланова због лакшег успона сваког појединца. Формирано је седам група навеза. Навезу чини први искуснији који је везан за појас ужетом са једно десетак метара ужета у ранцу, други на пола ужета и последњи, као и први, са једно десетак метара у ранцу. У сучају упада у пукотину, уже у ранцу служи да онај који је зауставио пад другог, може додатно да осигура, обзиром да он лежи на свом цепину. Вођа наше групе навезе сам ја и идем први у групи, Цеца из ПД Победе је друга навеза и Раша, као један од искуснијих, у трећој навези. Први и задњи у групи увек треба да буду неки искуснији планинари. Вођа успона одлучује да кренемо у четири сата ујутру. Одлазимо на спавање, јер нам треба одмора, после целоноћне вожње у бусу и успона до дома.

23.07.2006. Устајемо сат времена раније да се спремимо за завршни успон. Крећемо сви у исто време и лагано, кроз мрак, са чеоним лампама на глави, преко неког камењара, ближимо се глечеру. Негде око 7 сати долазимо до глечера, где се формирају групе навеза и постаје поприлична гужва. Како ко стиже, монтира дерезе, ставља уже и наставља ка врху, да би смањили гужву на том делу, јер већина планинара који иду на врх, ту формира навезе. Паузе за одмор смо померили и биће на мало већој висини. Дан леп и сунчан и савршен за успон. Како време одмиче, тако су колоне развлаченије. На пар места морамо да прескачемо глечерске пукотине које су поприлично дубоке. Ми нашу групу држимо на окупу и нигде не журимо, јер висина тражи стрпљење, а не брзину. Паузе правимо како нашој групи одговара и негде око подне стижемо под сам врх. Цела наша навеза стиже у десетак минута разлике. Сам врх је састављен од громада стена, тако да је чекање за сликање на врху дуго. Негде око 13 часовa крећемо назад, да нас не ухвати мрак. Дан и даље леп, чак и претопао за ту висину. У силаску је опет исти распоред. Лагано силазимо низ падину и чујемо како неко виче да је неко упао у пукотину. Приближавамо се и видимо да је један, из групе неке навезе, упао 15 метара у пукотину. Креће извлачење које је трајало добрих два сата, срећом без икаквих повреда. По извлачењу, одмах крећемо даље ка дому. Негде пред сам крај глечера, једна нога ми пропада у пукотину, скоро до кука, осетио сам снажан бол у колену које ми је било на чврстом. Мало одмарам и видим да могу нормално да ходам и настављам даље, али мало брже. На крају глечера, када смо сви били на сигурном, растурамо групу навеза, јављам се Раши да због колена настављам ка дому мало брже од остатка групе. Стижем до дома релативно брзо и чим сам се спаковао, кренуо сам са првом нашом групом назад ка Понту. Сам силазак је ишао доста добро, са мало бола у колену. Како сам се више прближавао Понту, почињем и помало да храмљем, али ништа страшно. Силазим и одмах монтирам шатор. Раша и остали ми се придружују неких два сата касније. Опуштајуће вече, осећамо задовољство јер смо се попели на још један врх преко 4000 мнв. После вечере одлазим на спавање да одморим колено.

24.07.2006. Устајемо рано, а мене колено убија од болова. Некако се облачим и обувам и одлазим до вође експдиције да га обавестим о мом здраственом стању. Обавештавам га да је вероватно за мене експедиција завршена, јер једва да могу да уђем у бус. Упућује ме код лекара у бусу, који ми даје неку крему да мажем. Некако се спаковах и кренусмо ка нашој следећој дестинацији - Шамони. Пут није трајао дуго, а импресивни предели, кроз које пролази бус, су фантастични. Пролазимо кроз један од најдужих тунела у Европи, који је дугачак 11,6 км. Чим смо изашли из њега, почињу да се назиру врхови и глечери Алпа. Још сат времена вожње и стижемо у Шамони. Смештамо се у добро опремљен камп, још боље уређен него у Понту. По постављању шатора и кратког одмора вођа експедиције организује састанак свих вођа навеза да анализирамо успон на Гранд Парадисо и направимо план за успон на Монблан. Ту смо се мало груписали по шаторима, да не вучемо много опреме. У наш шатор упадају још двоје, Цеца и Анђелка, и у шатору нас сада има укупно петоро. По завршетку састанка, одлазимо у центар да обиђемо град и купимо понешто у њиховим, добро опремљеним, планинарским радњама. Има свашта да се купи, али немамо довољно новца, па смо више парили очи него куповали. Цео град је подређен туризму и планинарењу. Касно увече се враћемо у камп. Мене и даље колено боли, али крема делује. Смањио се бол. У договору са Владом, чекамо јутро да видимо да л’ могу да наставим успон.

25.07.2006. Јутро одлуке. Устајем, а бола нема, да л’ од оне креме или од адреналина немам појма, само знам да могу нормално да идем. Наравно, обавештавам Владу да не осећам више никакав бол и он даје дозволу да наставим даље. Имам добру подршку од Раше, тако да, ако буде неких проблема, он ће ми помоћи. После јутарњих обавеза, растурамо шаторе и пакујемо се за успон. Негде око 8 сати крећемо ка LesHouches 1008 мнв, одакле нам креће жичара за Belvi 1800 мнв. По доласку на Belvi, сазанајемо да зупчасти трамвај који треба да нас одвезе даље, долази тек у 11 и 30. Наравно да увек нешто мора да се искомпикује и квари наш план о успону до DuGouter-на 3817 мнв и, на лицу места, мењамо план да идемо само до планинарског дома на TeteRousse 3167 мнв, јер не можемо на време да стигнемо до DuGouter, а треба и проћи Кулоар Смрти на путу до дома. Негде мало пре 12 часова, стиже трамвај који треба да нас превезе до Орловог гнезда (LeNidd’Aigle) на 2372 мнв. Улазимо и крећемо даље. Вожња траје неких двадесетак минута са лепим пејзажима. Трамвај не иде брзо, тако да смо имали доста времена за разгледање околине. На Орловом гнезду велика гужва, што од туриста, што од планинара, који иду на Монблан или силазе са њега. Ми набацујемо тешке ранчеве и крећемо лагано нагоре. Сама стаза је утабана и широка, а около се смењују сипари или камењари. На том делу стазе било је опет доста дивокоза које су пријатељски настројене, јер уопште не реагују на нас. После неких три сата лаганог хода без неке журбе, стижемо до првог снега дужине, можда, стотинак метара где би требали да намонтирамо дерезе, али због кише која креће да пада, лагано га пролазимо без дереза и после неких још пола сата стижемо на TeteRousse. Коначно видимо и тај фамозни Кулоар Смрти, али ми тек сутра пролазимо кроз њега. Поплочавамо камењем место где дижемо шатор, јер нема снега, а камен је оштар. Подижемо шатор и одлазимо до дома да попијемо чај и купимо воду, кад оно, за флашу воде од 1,5л треба 4 еура. Нема снега за топљење, тако да морамо да купимо. Пред мрак идемо до шатора да једемо и да се спремамо за сутрашњи успон до планинарског дома DuGouter.

26.07.2006. Устајемо рано да бисмо кренули по хладнијем времену, због Кулоара Смрти где се, чим мало отопли, слива вода и котрљају ситније и веће стене, које могу да ударе неког. Чим смо обавили јутарње обавезе око јела и паковања шатора, крећемо према Кулоару Смрти. До њега стижемо после неких пола сата, можда мало више. Ту се направила мало већа гужва, јер тих сто метара морамо да прелазимо један по један. Чим је први прошао, пење се мало више да ухвати што бољи поглед, да би обавештавао друге када крене да пада неко камење. Осим пар камена који слећу великом брзином, није било неких проблема. Сви пролазимо безбедно и настављамо даље ка планинарском дому DuGouter. Сам успон је поприлично стрм са солидном стазом на којој се створила велика гужва. Неко иде горе, а неко доле, што прави додатне проблеме. Сама стаза у неким деоницама има и сајлу, али смо стално скоро у стени, где и најмања грешка може да буде погубна. Чак смо гледали једно спашавање хиликоптером. Вероватно се неко скотрљао низ падину.Остаће ми у трајном сећању како су професионални водичи бахати према свима који нису у њиховој групи, мада приликом успона ка дому, видели смо доста Кинеза како крвави силазе. Неко је разбио главу, неко исекао руку на оштро камење и тако даље, али водич их гања да наставе даље. Један је стао дерезама Раши на руку и пробио рукавицу, срећом без последица. Тих 500 метара висинске разлике је стално у стени, тј.неком камењару, шта год да је, али напредујемо добро. Требало нам је читавих пет сати да дођемо од Кулоара Смрти до планинарског дома DuGouter. Сам завршни део до дома је толико стрм да се, малтене, пење лакши смер. Тежи део успона се завршава испод самог дома. Настављамо даље до предвиђеног места за камп које је удаљено неких 500 метара од дома. Одмах подижемо шатор, убацујемо ствари у њега и враћамо се до дома да видимо како је у њему. Никакав посебан луксуз, али прескупо. Порција омлета 10 еура, к’o да су јаја од ноја. Ту се мало одмарамо и куписмо флашу прескупе воде. Тоалет им је тек занимљив, буквално зграда над провалијом од неких 200-300 метара. Враћамо се у наш базни камп да се припремамо за сутрашњи дан. Пошто је све договорено раније, имамо доста времена за одмор и наравно топљење снега за воду. Кувамо кафу, супу и нешто за вечеру. Лежемо нешто раније јер је полазак на успон у 01 час.

27.07.2006. Устајемо сат раније од времена поласка и спремамо се. Крећемо тачно на време. Временски услови идеални за пењање. Моја процена да није хладније од –5 степени. Први део стазе прелазимо без навеза јер нема опасних деоница и то траје неких два сата. У мраку само севају чеоне лампе. По лампама се види да је колона дугачка. Мислим да нас је било преко 100 у том дану за успон на Монблан. Пред почетак већих нагиба, формирамо групе навезе и крећемо, већ утабаном стазом, ка нашем циљу. Поглед ка врху је фантастичан. Батеријске лампе се виде надалеко и тачно можеш да процениш куда се стаза протеже. Наша група навезе је компактна и не развлачимо се много. Додуше, и не можемо нешто да се раштркамо, јер смо везани ужетом. Иста група навеза као и на Гранд Парадису. Полако свиће, а ми напредујемо ка врху. Како јутро одмиче, отварају се прелепи видици са свих страна. Негде око 07 часова стижемо пред завршни део успона, такозвани Нож. Немам представу које је дужине, али је изузетно опасан. Иде се гребеном, стазом не широм од метар, а са леве и десне стране је пад од 500 - 600 мнв, под углом од 55-60 степени. Није пријатно ићи тим делом стазе. Потребна је велика концетрација. Неке групе се већ спуштају надоле, па постаје још незгодније пети се ка врху. Треба се мимоилазити са навезама у силаску, а стаза уска. Ту долази опет до изражаја бахатост фрацунских водича, који нас чак и гурају да се склонимо да они прођу, не обазирући се да л’ ће неког да гурну низ падину, иако важи правило да онај који се пење има предност у односу на оног који силази. На пар места их чак упозоравамо да не гурају, него ако им се жури, нека они силазе са стазе. Коначно негде око 8 и 30 излазимо на, највиши врх западне Европе, Монблан 4808 мнв. Наша група навезе излази комплетна, 9 од 9. Време сјајно, без облака. На врху срећемо и Весну из Власенице. Честитасмо једни другима на успону и Раша вади малу флашу 0,33л Heineken пива, које нам је послао Џегер, да попијемо на врху, и поделисмо га Раша, Весна из Власенице, Цеца, Анђелка и ја. Није пракса да се пије алкохол горе, али један гутљај не може да штети. После дуже паузе, крећемо назад истом стазом. По силаску са Ножа крећу први проблеми. Неки стално кукају да им је вруће, па хладно. Час се скидају, час се облаче. Неко малаксао, изгубио снагу. Раша и ја их терамо да пију воду и да поједу нешто слатко. Чудо је то како људи неће да пију воду и да једу. Кажу да нису жедни, а тотално дехидрирали. Мора на тим висинама да се пије вода и једе нешто, јер тако се разређује крв, добија енергија  и лакше подноси висина. Полако и без журбе, водимо их наниже јер је време и даље сјајно. И даље смо у навези због безбедности, иако нема потребе за тим. Један из групе креће и да повраћа, али ништа страшно. Мало их пожурисмо, за сваки случај, јер ипак губимо на висини и добијамо мало више кисеоника. Негде око 15 часова стижемо у камп. Ту смо се развезали из навезе и напоменули свима из наше групе да морају да пију више течности, супе, чаја, било шта, јер тако ће најбрже да се опораве. После неких два сата, почиње нагло да се квари време. У даљини се чују громови. У неким моментима од електрицитета, Раши се коса диже на глави, а он има дугу косу, тако да је било занимљиво то видети. Долази вођа екпедиције и каже да сви идемо у дом, због громова. Тамо смо и преноћили. Неко на столу, неко испод стола, јер је била велика гужва. У сумрак почиње и снег и то прави додатни проблем за сутрашњи силазак, јер ако завеје стазу у камењару, биће доста тешко сићи. У дому сазнајемо да је наша група навезе једина која је комплетна изашла на врх. Остатак вечери смо провели у дружењу и гледању слика са успона.

28.07.2006. Устајемо рано и крећемо да се пакујемо. Снег је стао у току ноћи и није скроз завејао стазу. Вођа експедиције нас обавештава до морамо опет у навези и дерезама да идемо, због безбедности, иако то само компликује ствар на камењару. Пакујемо се и крећемо што пре. Споро, али сигурно силазимо низ камењар и после неких 4 сата силажења, стижемо до Кулоара Смрти, где скидамо навезе и самостално пролазимо кроз њега. Још сат времена хода и стижемо до планинарског дома на TeteRousse. Пауза од пола сата да мало одморимо од напетости због силаска низ камењар и пролаза кроз Кулоар. Настављамо даље добром широком стазом, поприлично опуштени, јер смо најтеже делове прошли и после неких три сата хода стижемо до Орловог гнезда где улазимо у зупчасту железницу, која нас спушта до гондоле и онда гондолом до Шамонија. У Шамони сачекујемо остале и бусом одлазимо да кампа. Подижемо камп и око 18 часова враћамо се у град да прославимо. Налазимо неки паб и ту остајемо на пиву. Остатак вечери провели смо у дружењу и опуштању са велеким задовољством што смо успешно извели још једну експедицију и још већим задовољством што смо сви безбедно сишли. Сутра крећемо назад, али имамо још једну успутну станицу. Идемо за Венецију.

29.06.2006. Јутро. Сви журимо са пакoвањем ствари, да бисмо кренули за Венецију. И негде око 9 часова крећемо. Опраштамо се од предивних врхова Монблана, са надом да ћемо се опет срести. Диван и топао дан. Целодневна вожња аутобусом са успутним паузама за разгледање знаменитости. После вишесатне вожње око Венеције, због велике гужве и тешког налажења паркинга за аутобус, стижемо на ферибот за Венецију. Вожња траје неких пола сата и стижемо на пристаниште. Ту се договорисмо да у пола 12 имамо ферибот за назад и да се тада нађемо на пристаништу. Разилазимо се и крећемо у обилазак Трга Светог Марка, моста Ријалто, цркве Санта Мариа дела Салуте, итд. Пробали смо и италијанске пице, мислим да су наше боље. Време, које смо имали за облилазак, је брзо прошло. У договорено време смо били на пристаништу. Вожња фериботом и код аутобуса сазнајемо да имамо мањак људи. Наравно, неко је закаснио на  ферибот. Чекање, скоро два сата, до доласка следећег ферибота. Стижу остали и настављамо пут за Србију.

30.07.2006. После целоноћне вожње, негде око 13 часова, стижемо у Београд. Поздрављамо се са целом екипом и одлазимо за Лазаревац.

Share