извештаји

Медведник

Још једна прилика да се самозаборави у живописној шетњи која одузима дах и убрзава рад срца чекала се прилично дуго, тако да сам предлог водича туре да целокупан доживљај обрадим и проживим још једанпут записујући га прихватила без оклевања. Кроз ходање као да се некако увек одвија разбистравање и прочишћавање мишљења и доживљаја, тако да умор по повратку скоро па да ефектно одмори мозак од отуђеног и суморног свакодневног живота који живимо. Наша одредница овог пута било је неколико огранака једне од упечатљивијих атракција Колубарског округа, планине Медведник. Огранизатори ове авантуре били су Мирослав Давидовић и Дејан Дујмовић, чије је ненаметљиво координисање прилично складне и расположене групе прошарано корисним информацијама којих је било таман толико да се пажљиво могу саслушати прилично улепшало и обогатило овај мали недељни планинарски догађај.

Ништа лепше него када јутро пре планинарске шетње почне уз расањивање музиком и предухитрењем наметљиве звоњаве аларма. Посебно је ову шетњу лепшом учинила чињеница да се групи од 20 планинара шетача ПД ВИС придружила и моја мама. Недељну авантуру започели смо са тачке државног пута 141 Љубовија-Пецка-Осечина са које се гледа право на врх Трштен (933 мнв) који припада Соколској планини, у близини села Царина. Стаза којом смо ходали пролазила је покрај неколико врхова који припадају овом делу венца Подрињско-ваљевских планина, почев од Прослопа (668 мнв) и врха Рањеница (976 мнв), па све до Ловачког дома у подножју Тисовика (945 мнв) близу села Драгодол, где смо направили једну од дужих пауза уз неизоставно фотографисање. Овога пута нисмо се успели ни на један од врхова који су нас својом лепотом мамили, што ову шетњу чини другачијом и занимљивом.

Медведник (1247 мнв) је највиши врх разуђеног масива Ваљевских планина и када смо напокон избили у његово подножје, преко импресивног успона огромним зеленим пољем, сви смо били затечени призором који се указао пред нама. Кажу да са неке стране овај масив има облик медведа који се згрчио и спава, али ја то нисам приметила из перспективе која је нама била видљива. Према неким другим виђењима, ова планина је назив добила због тога што је у прошлости на том подручју било пуно медведа, односно јер су млечни производи у том крају „слатки као мед“. Тако кажу предања о етимологији овог назива. Према саставу, ова планина спада у кречњачке, а негде успут смо видели и два упечатљива мала кречњачка врха која смо забележили на фотографијама, али о којима нисмо успели да откријемо и сазнамо више. На један од њих који се налази на стази путем које смо избили на село Суводање, пролазећи поред врха Пајковача (1010 мнв) и села Дренајић (620 мнв), Дејан се попео и том приликом настале су фотографије за које не сумњам да су веома упечатљиве. Комби нас је чекао тик покрај чудотворних енергетских поља у селу Дренајић, а док је неколицина нас нестрпљиво чекала да кренемо ка следећој, финалној дестинацији ове туре, преостала већина је ствар успоравала. По свој прилици су покушали да украду мало чудотворног зрачења о којем су својевремено извештавали чак и таблоиди.

Читавим путем прескакали смо барице и уживали у флори и фауни краја. Ту и тамо ухватила бих прилику да прочитам мало од књиге која ми је потребна за рад. Најављивана киша од које смо све време стрепили се није догодила, нити је сунце било превише јако да нас омета у пешачким напорима. Букове шуме које доминирају крајем понегде је прошарало и помало четинара, а призор су с времена на време обогаћивале малене плантаже малина и купина. Поред тога, овај крај је чувен и по гљивама. У октобру се ту одржава манифестација Дани гљива коју би вредело посетити.

Многи чланови наше мале експедиције, међу којима је и моја мама, брали су ситне шумске јагоде којима смо се успут сладили. Наша мала, али узбудљива и веома упечатљива стаза укупно је износила нешто мање од 15 км, а завршила се у кафани Код Бранке у месту Причевић. Неки су јели печење, неки пили пиво, а ја сам знајући да ме по повратку чека наставак научног рада попила домаћу кафу и киселу воду. Алкохол који ошамућује и успављује је овог викенда за мене био луксуз. Све до куће ја сам затим утонула дубоко у звуке омиљене музике и гледање кроз прозор. Након периода веома напорног менталног рада током читаве претходне недеље, ова пешачка тура ме је вратила у реалност и равнотежу. Претпостављам да је тако деловала и на друге чланове екипе, посебно оне који раде захтевне и одгворне послове као ја.

Чим то време и прилике поново дозволе, у потрази за постизањем мисаоног и физичког баланса, ПД ВИС ће поново окупити пригодну и посвећену екипу вођену принципом растерећења и окрепљења од комплексне стварности. Све док то носи узбуђења и открића која имају квалитет који су сви учесници неоспорно осетили овог пута, сви су разлози да се буде њен део.

Share