извештаји

Малич и водена пећина Пањице

Овог тропског лета није лако планинарити по голим стазама са погледима свуда око себе, с тога сам одлучио да потражимо бег од упекле звезде у шумовите и слабо познате крајеве Малича којег смо оставили за крај.
Прво на репертоару је била лагана стаза уз реку Пањицу, њеним кањоном смо се упутили ка водопаду и њеној воденој пећини, чиста река сакривена од сунчевих зрака шумом и препуна локвања одише осећајем као да си далеко од Србије, можда због тога што нема смећа, мада ћу пре веровати да је због саме лепоте овог ариљског раја.

После правог освежења шетајући уз реку стиже се до водопада, неких 10 метара висине, призор који одмара очи (а и душу) гледајући водену завесу која се спушта преко бигрених каскада и прави безброј мањих слапова. Након мало предаха и сликања, наше планинарске ципеле су се упутиле ка Воденој пећини која је у непосредној близини, река је нашла свој пут кроз пећину која отежава улазак у саму пећину због висине водостаја. За неког пауза за доручак, за неког пуш пауза у овом прелепом споменику природе која нам је оставила у аманет за спас од тропског лета.
Трудили смо се у повратку истом стазом да се крећемо што спорије, не би ли уживали макар секунд више, након ове оазе упутили смо се шумовитом Магличу.

Осим локалаца, мало ко је чуо за ову планину која крије безброј малињака и поља дивљих јагода које смо са слашћом ,,обрстили”. Мала група је имала за циљ прећи у 5 километара висинску разлику од 700 метара што се може навести као средња-тежа категорија, било је ту борбе са врућином, високом травом, скоро па непостојећом стазом али од циља се није одустало.
Планина ко планина, тешка за законе физике, сваким следећим кораком се отварају погледи ка пропланцима око нас и поља златног ивањичког кромпира, долазак на врх са којег се пружа поглед од Златибора ка правцу венцу ваљевских планина, предео око Ариља, Каблар, Овчар, Рудник, Јелица, Троглав и Чемерно, значи једно ВЕЛИКО пространство за један велики предах.

У повратку смо имали позиве домаћина да окрепимо мало душу, али нам се казаљка на сату није смешкала те смо се морали упутити путу под ноге.
Нису планине само Златибор, Копаник, Тара, Шара, Стара… И ове за које је мало ко чуо вреди посетити, уживати у њеним благодатима и тако мало по мало упознати још више Србију јер највећа лепота можда лежи тамо где још увек шира јавност није крочила.

Share