извештаји

Лелија

24-26. V 2019.

            Петак, 700. Улазимо у минибус, одредиште Калиновик. Групу чини 13 планинара ПД Вис и Мића и Славко из ПСД Цер. Вођа пута Жељко, а план пута следећи:

Петак: Ваљево, Пецка, Љубовија, Братунац, Кравица, Соколац, Источно Сарајево, Трново, Калиновик, ловачки дом Добре Воде.

Субота:  успон на Велику Лелију (2032м) и слободне активности.

Недеља: повратак преко Невесиња, Благаја, Мостара, Коњица, Сарајева, Вишеграда, Мокре Горе, Ужица…

            Неко ће рећи да успон на само један врх не оправдава оволику дужину пута, али не верујем да они који су у суботу били на Лелији деле то мишљење. Сем тога, пут смо претворили у путовање тако да смо у петак посетили спомен обележје жртвама рата из деведесетих у Кравици, српско војничко гробље Мали Зејтинлик у Соколцу и ски центар на Јахорини, а у недељу врело Буне, Сарајево и Вишеград. Значајније паузе правили смо у Пецкој и на Романији у петак, а у недељу смо кратко предахнули на Шаргану.

            Идемо на Лелију.

            Полазак на успон тачно у седам. Водич је господин Радашиновић, који је приступом изненадио чак и свог комшију и великог пријатеља познатог заговорника одговорног рада, реда и дисциплине. Наш домаћин Жељко Поповић одвезао нас је не само до предвиђене полазне тачке већ и четири километра даље, демонстрирајући завидно возачко умеће и издржљивост свог возила. Овим нам је уштедео време које смо касније искористили за ручак у Калиновику и неуспешну потрагу за пећином Главињача у којој су неки од нас већ били. Међутим, растиње набујало протеклих година изменило је крајолик и збунило чак и искусне Небојшу, Драгана и Жељка. Господин Радашиновић овде није био, али је у потрази показао уобичајену упорност. Две срне које је приликом потраге истерао на чистину изазвале су одушевљење присутних.

            Да се вратимо успону.

            Након кретања кроз углавном букову шуму излазимо на стеновит, травом обрастао терен, ту и тамо прекривен крпама снега, које нису згодне за прелажење али су феноменалан декор што се може видети на сликама које прате овај извештај.

            Кратак, али прилично оштар успон завршавамо на Великој Лелији. Видик и видљивост су за пожелети. Окружени босанскохерцеговачким планинама с погледом и на планине Црне Горе уживамо овде више од сат времена. Награда за као што рекох кратак, али прилично стрм успон. Четири километра хода и 600 метара висинске разлике.

            Спуштање са врха захтевало је опрез, па је размена утисака уследила након силаска на сигурнији терен.

            Шта смо радили после тога већ је описано и томе се нема шта додати осим пријатне и разноврсне вечере и умереног испијања кафе, чајева, пива, ракије и нарочито напитка који по сопственом рецепту производи Мића.

            Недељно јутро дочекали смо спремни за пут и након што смо спаковали ствари и поспремили дом заиграло је коло у коме су били Верица, Славка, Слађа и господин Радашиновић.

            Повратак се одвијао по планираној маршути, а Франки је обезбедио превоз гостима из Шапца од Лазаревца до Ваљева где су оставили ауто. На растанку су нам шапнули да су одлични гости, али врло слаби домаћини, па би опет код нас. Добродошли!

 Шарпланинци

   I

            Када смо прошли пут боравили овде, око дома је вршљало неколико шарпланинаца и један торњак. Сада их није било па смо приупитали за њих. Речено нам је да се за остале не зна, а да је један шарпланинац експедован у Сарајево, у азил за псе. Када смо власника питали за нарав и оштрину пса, рекао је: „Немој ти, болан, њега дират па неће ни он тебе!“ Претходно обавештени о извесном инциденту приметили смо да није баш све тако, а он је сетно узвикнуо: „А, јес кума! Јес, богами и ….! Нешто овдје славили, пјан био, нагазио му шапу…“

II

            На путу Калиновик – Невесиње, на средини десне стране коловоза лежи шарпланинац. Не само да му на памет није пало да се склони пред возилом него нас је испод ока изазивачки  гледао, као да каже: Чик да видим ко ће да изађе да ме отера! Франки је прикочио, прешао на леву страну и мудро га заобишао.

Међед 

Познато је да у овом крају живи приличан број медведа. Ипак, Жељко Поповић зна само један случај напада на човека. Околности није стигао да ми исприча, али је рекао да је приликом напада жртва ударена шапом у главу што је за последицу имало губитак слуха. Годинама је несрећни човек када помисли да се о њему прича вртео главом и говорио: „Ја, ја, ђецо, међед, међед!“

Share