извештаји

Лазаревачки бревет 2020.

За нас бициклисте кажу „Све су то исти лудаци само су им бицикле различите!“. Делимично јесу у праву, бицикле су нам различите! Ми волимо наше двоточкаше и уживамо у вожњи на њима била то организована вожња више бициклиста или соло вожња. Е ова акција о којој ћу рећи неколико реченица била је организована, а ми смо били гости и подршка.

У недељу, 24.05.2020. организована је трка (бревет) и то је пети Лазаревачки бревет који се вози 200 км. Први пут у Лазаревцу а и у Србији уопште да се возила исти дан и стаза од 100 км за нешто слабије возаче. Добивши позив од наших колега и пријатеља да подржимо ову акцију оберучке смо прихватили. Брзо смо објавили позив на нашој групи и на моју радост одазвало се петоро храбрих и вољних да провозају ову краћу стазу. Кажем храбрих јер нам временска прогноза није била наклоњена. Дан пре одржавања бревета виђам се са другом Јоцом да додувамо гуме на бајсевима и чврстим руковањем констатујемо „нема одустајања, идемо па како нам буде!“. Устао сам ујутру, доручковао, попио кафу и са најмлађим чланом Андријом кренуо у сусрет Јоци. Ати ме је дан пре позвао и питао да ли може да крене са нама. После краћег разговора убедио ме да је спреман и на платоу испред језера Очага раме уз раме стао је са знатно старијим, искуснијим и спремнијим возачима, неплашећи се ни ветра ни кише која је падала. Ту нам се придружују Зоки и Сања па користимо прилику да направимо заједничку фотографију. Одзив возача је био одличан без обзира на временске неприлике па је на паркингу испред језера било доста различитих бицикала од друмаша (тркачких), до трекинг, МТБ па чак и један лежећи бицикл. Полазак касни 15 мин. јер је организатор Влада био усамљен у радовима али се брзо снашао па смо кренули.

Требало је мало времена да се загрејемо. Након пар километара група се раштркала што је и нормално јер тркачи морају да јуре задато време. У том раздвајању, Јоца, Ати и ја смо остали да возимо сами између тркача и оних  који су кренули на стазу подршке. Киша је стала али мокар асфалт, баре и ветар су нас пратили до Љига. Ту смо направили краћи предах да се чујемо са остатком екипе и договаримо налажење у Врујцима. Ужурбано возимо ка Врујцима јер нам прилази још један облак и почиње да пада по нека кап и баш у том тренутку деси ми се пех. Гума је бушна. Јоцу шаљем напред да нађе место где да се сакријемо од кише која све јаче почиње да пада а ја гурам бицикл што брзе могу. Срећом једна штала је ту близу па смо се сакрили, и док сам заменио гуму облак је прошао. Седамо и крећемо ка центру да сачекамо и остале и у непосредној близини воденице у Врујцима мени се буши и друга гума. Сада бицикл гурам до хотела и ту мењам поново гуму. Док сам ја сређивао свој бајс Јоца је средио његову кочницу јер га је такорећи издала на спусту.

Само што смо спаковали алат стигли су нам Мира и Горан. Седамо заједно да се окрепимо чајем и кафом и коментаришемо како немамо среће са временом. У том ћаскању предлазем да мало скратимо руту због мокрог асфалта у жељи да избегнем главни пут, камионе који кад прођу поред нас дигну велику количину воде са пута. Сви прихватају тако да смо од Врујаца решили да идемо до Мионице а онда на Маркову цркву. Ово је сад лепша деоница и ветар се смирио па смо некако врло брзо стигли до Кумове воденице која је на нашим вожњама незаобилазна. Наравно љубазна газдарица нас дочекује и док смо мало проћаскали стиже и пиће.

Предах је пријао а наш најмлађи члан је искористио одмор да поједе свој сендвич. Од Кумове воденице преко Пепељевца стижемо до Лајковца а онда даље кроз Ћелије и Петку до циљне тачке. Неки од бициклиста који су били на вожњи подршке су већ стигли па су нас дочекали са пићем и својим утисцима. Док смо ми ћаскали и испијали чај и сок, Буца је спремао ручак у котлићу. Таман кад је гулаш био готов стижу и први, најбржи возачи који су возили 200 км. Расположење је било на високом нивоу што је доказ да нам ни временске неприлике не могу покварити уживање.

Оно што је код свих бициклиста изазвало одушевљење и који су били пуни речи хвале је наш најмлађи учесник, иако су много искуснији и свако од њих има ко зна колико километара у ногама/точковима, на Атија је гледао са поштовањем. После дружења и ручка отишли смо својим кућама, док је један број остао да чека док и последњи возач са 200 км не стине.

Без обзира  на лоше време , на бушење гума, вожња и дружење нису изостали тако да нам је дан ипак био леп, а ја сам се задовољан вратио кући. Надам се као и сви који су учествовали.

Share