извештаји

Лазарев кањон

Кажу да је тајанствена пукотина која одузима дах, кажу да је најдубљи и највећи кањон у источној Србији, да је препун пећина и јама, да су његове литице чудо природе које уливају посебну енергију и још кажу да у њему живи разноврсни живи свет. Као такав привлачи све љубитеље природе. Неки од нас се враћају други пут док већина жели да се увери у његову лепоту

Списак путника се брзо попуњавао и права је штета што је број учесника био ограничен па нису могли да крену сви који су желели. План пута и ноћења је направљен па је авантура могла и да почне. Полазак је био предвиђен у петак 11.10.2019. у 16:30 испред просторија друшва где су нам се прикњучили и пријатељи из ПД „Цер“ из Шапца. Са нама је кренуо и наш водич за кањон Дарко који нам је много помогао око логистике а и ко би могао бити бољи за то од човека који је рођен и одрастао на Кучајским планинама.

У планинарски дом Бељевина стигли смо у 21:00 и после брзог распакивања окупили смо се у кухињи како би нам Дарко предочио детаљан план стазе и упозорио нас на све оно шта нас очекује. Полазак на стазу је заказан за 7:30 а ми смо остатак вечери провели у смеху, песми и добром расположењу. У суботу у раним јутарњим сатима сви смо били спремни за полазак чак и пре предвиђеног времена а добра енергија и расположење се ширило око нас. Колима смо се пребацили до почетне тачке код Лазареве пећине, где смо имали мали увод у сам настанак кањона. Сви смо били узбуђени и нестрпљиви да кренемо како нови чланови којима је ово прва акција тако и ми стари чланови, а од узбуђења је неко заборавио и да обује ципеле. Кретање је било десном страном кањона уређеном стазом до видиковца „Совина глава“. Ту нам се први пут отворио поглед на почетак кањона којег су украшавале предивне боје јесени. Дарко нас је затим кроз „оштру капију“ одвео до улаза у пећину Верњикица која је на нашу жалост затворена већ дужи низ година због људске бахатости и непоштовања природе али нам је Дарко дао наду да би пећина од следеће године могла бити доступна за посетиоце и тако нам дао још један разлог да поново дођемо. Као утешну награду Дарко је све радознале увео у пећину која се налази испод видиковца „Совина глава“. Кроз узани отвор у стени,  получучећи ушли смо у пећину одакле нам се отворио нови поглед на кањон. Са овог видиковца смо наставили даље до видиковца два са којег се пружа фантастичан поглед на већи део кањона. Ту смо направили дужу паузу како бисмо што боље упили магију чаробне пукотине. Након паузе кроз густу шуму и шипражје смо се пробили до литице. Кретањем уз саму литицу смо доши до такозване Куле која је висине 150м, за коју се везује истинита прича о чобанину који се због опкладе у стадо оваца попео на њу уз помоћ дрвених клинова које је сам направио. По Дарковим речима и дан данас део клинова стоји на Кули. Од Куле смо наставили пут према кањону реке Микуљ. Због бојазни да ћемо остати без воде у кањону одвео нас је до извора који се налази у близини колибе где су тренутно боравили Даркови познаници који су нас понудили соком и кафом. Ту се растајемо са наша два члана Слобом и Блажом који одлучују да не силазе у кањон већ да се путем врате до полазне тачке и ту нас сачекају. Остатак екипе наставља даље и брзо улазимо у кањон Микуљ на место где сама река понире која се касније са рекама Де Мижлок и Веј поново појављује на површину на врелу код Лазареве пећине. Кањон Микуљ нам је од самог почетка показао такорећи нетакнуту природу као и многобројне препреке кроз које се требало провући или прескочити. Нама најлепши део кањона Микуљ је управо и његов најужи део ширине од 1.5м. По Дарковој доброј процени наше пролазно време је било одлично и на рачви Микуљ и Де Мижлок стигли смо у 15:30 како је и планирао. Награда је краћа пауза а онда следи последњих 4.5км кретања кроз сам кањон Лазареве реке. Једна од препознатљивости Лазаревог кањона су „казани“ где смо морали користити и уже како бисмо смо се безбедно спустили. На последњем километру почео је да нас хвата мрак, што смо и очекивали али нисмо много марили јер смо имали чеоне лампе а тај део кањона је био најлакши. Видно исцрпљени и умори после пређених 23км и свега виђеног, расположење нас није напустило па смо се убрзо упутили у ресторан на вечеру где смо сви заједно наздравили и направили план за сутрашњи дан. По плану смо оставили Лазареву пећину за сутрадан пре поласка кући а на путу до куће да посетимо још врело Црног Тимока и врело Грзе.  Остатак вечери смо провели у дому сумирајући утиске и размењујући слике свега виђеног уз по још коју чашу пића док је неуморна Мица спремала кокице и палачинке за све нас. Ујутру смо сви устали око 7:00 па смо имали времена да лагано попијемо јутарњу кафу, доручкујемо и спакујемо се. У 8:45 смо напустили дом и кренули у пећину. Не слутећи каква нас лепота чека Дарко је отворио врата и ми смо крочили у чаролију Лазареве пећине. Са дивљењем смо гледали лепоте пећинског накита од којих су предњачили калцитне каде, као и фигуре које су подсећале на оркестар, нимфу, на главу огромног бивола. Можда и највеће одушевљење међу нама је изазвао прелазак преко моста пећинског језера. Пећину и сам кањон остављамо до неког новог сусрета потпуно уверени у чудесну лепоту ове тајанствене пукотине.

У повратку смо свратили до Кривог Вира тачније до врела Црног Тимока а потом наставили до врела реке Грзе. На врелу Грзе међу многим туристима срели смо пријатеље из ПД „Повлен“ Ваљево. Дарко нам указује на још једну могућност уласка у пећину коју ми са одушевљењем прихватамо. Уз помоћ чеоних лампи и мобилних телефона улазимо у пећину на врелу Грзе. Имали смо ту част да пијемо воду на извору унутар пећине. Након шетње одлазимо до оближег ресторана на пиће и ту се растајемо са пријатељима из Шапца, а ми настављамо пут Лазаревца. Захваљујући доброј екипи која је била заслужна за сјајно расположење као и нашем водичу Дарку сигурни смо да ће се ова акција дуго препричавати. Хвала свима који су били део ове акције и видимо се ускоро на некој новој.

Share