извештаји

Крушевички Вис

Само случајан сплет околности заслужан је за то што сам успела да се нађем на Аутобуској станици у договорено време, обзиром на то да нисам чула уредно подешен аларм. Јутро је било тешко, магловито и крајње ледено, али мени то није сметало. На станици су биле Сашка и Емилија, прилично расположене. Убрзо се појавио и предводник наше авантуре, Бора, као и још двоје прикључених учесника. Вожња кроз коповске призоре рударске индустрије до Крушевице дословно је пролетела према мојој перцепцији, а наша су стопала крочила на тло, док се пред нашим очима упртим ка хоризонту шепурило упорно зубато сунце које нас је подржавало и обасјавало околне пределе око нас током читаве ове мале авантуре. 

Премда сам најављивала да нећу настојати да се превише ангажујем око обавеза везаних за друштво, ипак сам се сама пријавила да напишем извештај са ове акције, понета добрим расположењем и сопственом великом љубављу према писању у свим формама и жанровима. Читавог живота избегавала сам удружења и организације, јер нисам склона поштовању правила и прављењу компромиса. Са друге стране, волим да пешачим од када знам за себе и разрађивање тимских вештина и челичење у неселективној социјализацији апсолутно делује као добар циљ на ком вреди радити. Претходне две акције П.Д. Вис на којима сам учествовала показале су се као заиста идеална прилика за тако нешто, стога је тај ангажман било сасвим логично формализовати. Након изузетно напорне радне недеље, била сам веома срећна због нове узбудљиве прилике да ходам. Ништа ми није сметало и свих седам људи који су кренули у ову шетњу за мене су били изузетно пријатно друштво. Сви су били ненаметљиво позитивни, а мене је посебно радовало да је све протекло без злонамерних или малициозних шала.

Бора као предводник екипе био је прилично ненаметљив у погледу наметања вођства, тако да је свако имао прилику да учествује у договарању и одлучивању око мапирања пута, а одговорност је била хоризонтално распоређена на све нас. Свеукупно смо прешли око 20 километара, или ако ћемо баш прецизно, апликација на мом андроид телефону показивала је 21.1 пређени километар по окончању шетње. Иње се накупило током ледене ноћи свуда широм по дрвећу и трави, тако да су призори пред нама обасјани зубатим сунцем били заиста фасцинантни. Мене су призори који су пуцали пред нашим очима често инспирисали на фотографисање. Премда ми није било баш свеједно да вадим руке из џепова јер би веома брзо промрзле након скидања рукавица, испоставило се да ми то није ни баш тако тешко падало. Фотографије забележене током шетње мени су заиста прелепе. Прилично брзо нашли смо се на Крушевичком вису, а затим и у етно-селу Бабина река.

Испијање куваног вина уз смех и шале изузетно нам је пријало, тако да само се у ресторану задржали мало дуже него што смо и сами очекивали, али никоме то није представљало проблем. Атмосфера у ресторану је била фина и топла. Пут из Трбушнице преко Лукавице након тога кроз блато био је мало мање угодан, али далеко од тога да је био непријатан. Ми смо се пробијали храбро ка ловачкој кући Радомир Раша Влајић у Лукавици, где смо осетили и најјачи удар хладноће која је током дана тек незнатно попустила, упркос нашим очекивањима. Успут смо застали и код Манојловог гроба, али нисам баш најбоље похватала информације ко је то тачно нити како је дошло до његове погибије на том обележеном месту.

Када смо стигли до стадиона ФК Слоге у Лукавици, већ смо почели да се договарамо у којој кафани бисмо могли да наставимо дружење. Нас четворо имали смо довољно енергије и за то, тако да смо се дуго шалили и причали и презадимљеном локалу по завршетку акције, уз туру пића више него што смо планирали. Шетња је била посебна не само због иња и уживања, већ и јер је свима нама пружила један сасвим нов поглед на овај део околине Лазаревца, чак и онима који су овим стазама већ ходали.

Share