извештаји

Клисура реке Рибнице

Обзиром да из бројних разлога нисам извесно време возила бајс, видевши да ће се у оквиру групне акције возити у Паштрић и дуж реке Рибнице, некако сам сместа одлучила да у јеку обавеза и рокова желим да идем. Готово читаву стазу познајем од раније, једино сам путем након скретања за Паштрић из Мионице претходно само једном прошла до сада и то колима, што није упоредиво искуство. Позвала сам Бориса са којим сам у марту возила 107. критичну масу улицама Београда да вози са нама, а на моје изненађење он је одлучио да се у недељу појави и вози са нама! То је сада већ значило да ни ја не могу да одустанем… Ужурбано сам се ујутру паковала дословце пред сам полазак, знајући да ће време да буде паклено и да ту нема много помоћи. Бориса сам замолила да ме позове кад крене да се не успавам, али сам се пробудила још око 5 и од тада пар пута поново заспава и будила се. Тиме што смо домаћини госту из Београда мој осећај одговорности је порастао, али није требало часити часа нити је било времена за много планирања и размишљања. Код Рударске чесме тог јутра појавили су се само најхрабрији чланови бициклистичке секције ПД ВИС: Јован, Влада и Жељко. Чини ми се као да их нисам видела не данима, него месецима, тако да им се искрено радујем. Оно што смо доживели и прошли тога дана тако је било необично и живописно, да не знам ни како да почнем ову приповест. Ово је први извештај са бициклистичке акције који пишем, тако да је осећај радикално другачији и некако ми је претешко да угурам све импресије у заокружени наратив.

Кретање у вожњу се десило некако брзо, а ту су све моје сувишне мисли око апликације за посао које ме прогањају ових дана чак и у сновима стале. Као да је са почетком вожње почела нова реалност звана преживи ову акцију и дај све од себе, и све друго је било за мене у другом плану. Упознавање Бориса са екипом било је кратко, а у себи сам се помало бринула да му вожња неће пријати или да ће се појавити неки проблем који ће нам све покварити. Касније сам од радости и узбуђења због вожње заборавила да мислим на све то, а чињеница да се није појавио никакав проблем током целе акије за мене је и сада помало изненађујућа. Све до Маркове Цркве возили смо прилично складно и без проблема. Ту смо направили малу паузу за јутарњу кафу током које су нам се придружиле саборкиње ПД ВИС Гордана, Славка и Мира које су дошле колима, као подршка из позадине током ове акције. Њих три наставиле су одатле колима, па смо се нашли сви поново код излетишта поред Рибнице. Чини ми се да је та пауза дословце пролетела и све чега се сећам јесте поновно седање на бајс и једино размишљање које се одвија у мојој глави јесте да газимо напред и стигнемо до циља, јер је сунце почело да удара прилично јако и немилосрдно на нас, што би се рекло, да пржи.

У Мионици смо направили малу паузу током које се нисмо најбоље координисали, тако да су нас Влада и Жељко чекали, док смо Борис, Јован и ја мезнули нешто испред пекаре. Једино што сам ја могла да једем да ми не буде мука био је сладолед Руменко. Локални пијанац се упорно нудио да нам помогне око пута, тако да је било потребно уложити тежак напор да га се отарасимо и дамо му до знања да нам је крај довољно познат и да и сами можемо да се снађемо! Превенције ради попила сам бруфен јер је једино чега се бојим након што сам се читав петак пекла на сунцу на базену је – главобоља или бол на местима на којима ми је кожа изгорела и поцрвенела. Убрзо смо били опет на ‘седлима’ и полако смо наставили даље. Излетиште код манастира на мапи делује ближе Струганику него Паштрићу, а стрминама након завршетка асфактираног пута спуштали смо се помало отежано, гурајући бицикле. Код групне вожње човек се сконцентрише на сасвим друге ствари у поређењу са тим кад вози сам, а за мене лично је најдивније олакшање било то што нисам читавим путем уопште ни погледала у телефон нити у мапе. Ослонила сам се на групу и без бриге о оријентацији у простору велики део терета са мојих плећа који ми иначе смета кад возим сама је нестао, тако да је то направило и мало простора за нови осећај слободе који сам осетила са овом групном вожњом и који је био пријатан и веома растерећујућ.

Кањон реке Рибнице, Колубарине притоке, током претходних долазака у овај крај колима нисам ни приметила, тако да сам се возећи након скретања ка манастиру Рибница борила грчевито да ухватим што више од импресивног призора. До одредишта смо стигли буквално без иједног застоја и проблема, али након преласка моста и спуста до саме реке дочекао нас је мало необичан призор неиживљене омладине која је поставила звучник на аутомобил и окупирала читаву територију. То није био најгори случај необјашњивог лудила који смо видели у крају, двојица пијаних манијака су правила несносну буку и у неколико наврата колима прелазила реку, као да је то најнормалнији начин да се ослободе досаде! Трудили смо се да игноришемо ове ретке призоре невероватности и безобразног загађења простора око саме реке децибелима и издувним гасовима, али то није било нимало лако. Свако из наше мале бајкерске екипе се ту освежио како је стигао, а ја сам реку прегазила у патикама и чарапама! То је било јако освежавајуће. У шетњу тим крајем је тог јутра пошао и Владимир Милић, бициклиста и мој школски друг, тако да смо се успут мало дружили и са њим. Запричала сам се више него што сам хтела са свима, уместо да скупљам снагу за даље, ћутим и уживам. Галама коју су аутомобили и бесна деца правили заиста ме је нервирала. Смишљала сам и премотавала у глави начине на које бих могла да се обрачунам са њима и изборим за мир на том месту где би требало да чујемо само птице и жубор реке.

Прави пакао је, међутим, наступио тек у повратку јер је сунце тукло неуморно по нама док смо се купали у сопственом зноју. Сваки успон је за мене постао доста напорнији, док преосталом делу екипе мушкараца то изгледа није правило велику разлику. Коментари на то како возим или на мој бајс почели су заиста да ме иритирају и деконцентришу, док неки делови мушке екипе до краја пута нису успели да схвате да је боље да у вези са тим и квалитетом моје опреме не дају више глупих коментара нити непотребних савета. Предахнули смо код неке продавнице отприлике негде код места Тодорин До, где сам иза продавнице напокон заменила и мајицу, претходна се лепила уз тело и почела такође да ме јако нервира. Након скретања код Латковића пут је свеже асфалтиран и потпуно раван, тако да смо Јоца и ја возили полако и уживали, док су Влада, Борис и Жељко били знатно испред нас и јурили и даље знатно брже како би поправили личну просечну брзину за ову вожњу, или штавећ да су јурили, није ни битно. Овим путем куда је ишао стари воз звани ћира сам већ возила, а умор и досада су полако почели да обарају моје очне капке. Ту је наступила пауза у једној локалној кафани која је била отворена, на наше велико изненађење. Ту смо се мало задржали док се сунце не умори и дозволи нам да наставимо да педаламо, али да нам буде мало лакше и да више уживамо у тој задњој деоници, до куће.

Толико се тога десило током вожње да је на крају у мојој глави наступило стање „немам појма куд сам пошла а где сам дошла“, како ја то умем да дефинишем. Кад смо дошли до раскрснице код Треће месне, била сам поносна на све нас да смо без већих проблема све ово преживели, а да никог није стрефио инфаркт или нешто слично, не дај боже. Уз лимунаду у Darkwood-u испратили смо Бориса за ког се надамо да ће још који пут бити рад да дође из Београда да вози са нама, а ја сам полако проверила електронску пошту и припремала се за стрес и посао који ме чекају чим отворим свој рачунар. Утиске, увиде, рефлексије и све што је кроз моје тело и главу прозујало током ове акције не само да не могу ни да покушам да похватам и запишем, већ ћу полако обрађивати наредних дана, након што завршим неке важне послове који ме чекају. Оно што је важно додати, негде успут блокирала нас је колона аутомобила, а касније смо дознали и то да смо прошли поред нечијег „испраћаја на вечни почињак“, односно сахране. Тај догађај био је главна тема разговора уз хладну лимунаду којом смо закључили акцију и сложили смо се да га треба поменути у извештају и да је требало, да смо имали само мало више времена, да застанемо и придружимо се овом испраћају. То је, најпосле, догађај који се за тог неког одиграва само једном и никад више, док за све друго што нас мучи и чека има не само наде, већ и реприза. Стаза је укупно имала око 85 километара и наша просечна брзина током акције забележена кроз моју апликацију била је на завидном нивоу за дате временске услове, 17 км/х.

Share