извештаји

Кик – поправка пећи

04.02.2017.год.

Првенствено је била идеја да Точак и Раја оду те суботе на Кик. Пошто је Точак претходног дана јавио да неће моћи, Раја и ја смо се, у једној секунди, договорили да одемо до планинарске кућице, како би он утврдио тачан квар на пећи у спаваони, јер се неко време „чудно понашала приликом ложења“. Идеја је била да, након тога, прошетамо до реке Забаве и пронађемо водопад.
Успут смо се запричали и заборавили да позовемо Радула и замолимо га да наложи шпорет  у нашој кућици, како би било топло када стигнемо. Сетили смо се тога, 50 метара пред кућом. Раји није ни било хладно, обзиром да је гурао ауто, јер смо имали дивну идеју да се, по залеђеном путу, довеземо скроз до кућице. Оставили смо ауто испод Радулове куће, па наставили пешке. Раја је приметио да се, на нашој кућици, пуши димњак и руком ми показао у том правцу. Моје одушевење могло се видети по осмеху, а осећај је био као да сам добила седмицу на лото-у.

Тамо је, већ пар дана, био Славко. Колико смо ми били изненађење за њега, толико је и он за нас. Уз кафу и ракију, прослависмо тај сусрет. Киша је падала цело јутро. У међувремену, Раји се јавила Тања, која је са пријатељима из Аранђеловца, Градимиром и Миленом, кренула до реке Градац, али су у шетњи кроз Ваљево одлучили да дођу на Кик. Мало су се помучили у путу, обзиром да су имали проблема са аутом, али су успели да санирају квар.

Док смо их чекали, Раја и Славко су се занимали око пећи. Ја сам, случајно приметила дугу на небу и, у журби да је фотографишем, истрчала сам напоље у Рајиним ципелама, чему се он насмејао. Дуга се могла видети у пуној дужини, од врха Кика, и спуштала се до котлине реке Забаве. Први пут сам доживела да стојим изнад дуге, што је у мени изазвало буру осећања и дивљење. Трчала сам око кућице, покушавајући да из што бољег угла фотографишем тај призор. Моје кретање се могло упоредити са поквареним компасом.

Отишли смо до Радула на дружење, очекујући да ће се Тања, Градимир и Милена, сваког часа појавити. Сусрет са Радулом, Ковиљком, њиховим сином и унуцима прослависмо уз кафу и ракију, уз додатак слатког од шумских јагода. Раји спустише у крила неки телевизор да поправља. У путу од Радула до кућице, освртали смо се у нади да ћемо видети или чути Аранђеловчане како пристижу. Није их било. Док су Раја и Славко проверавали чесму и вентиле напољу, а ја била у улози „надзорног органа“, појавише се дуго очекивани гости. Обрадовали смо се једни другима и тај сусрет прославили уз кафу и ракију, опет. Сва срећа, тог дана није било више сусрета, јер би било питање да ли бисмо се до увече вратили кућама.

Сви заједно смо кренули у шетњу. Обзиром да је дан, већим делом, прошао, одустали смо од идеје да идемо у потрагу за водопадом. Славко је предложио да одемо до видиковца Косице, удаљеног 3 километра од кућице. Градимир и Милена су били одушевљени крајоликом, а ово је био њихов први долазак на Кик. Раја им је, успут, објашњавао које планине и врхови се могу видети и сви смо задовољно корачали по блатњавом путу. На видиковцу нас је дочекало неколико стабала крушака и јако необично је било што је пола грана било скроз суво, док је друга половина имала пупољке. Тај склоп је привукао наше погледе.

Задржали смо се на видиковцу, јер је призор био прелеп. Са десне стране су се видели врхови Дивчибара - Црни врх, Стражара и Љути крш. Са леве стране видели смо Мали и Срењи Повлен и Остреш. Између тих планина, испред нас, могли смо да видимо Ваљево. Испод самог видиковца Косице, доле у котлини, протиче река Забава. Овакав спој природних лепота у нама је изазвао најлепша осећања. Време је било сунчано и без магле, тако да се видик простирао далеко. Направили смо неколико групних фотографија. Кренули смо назад. Целим путем пуцао је видик на пространство, врхове и планине.

Полако је падао мрак, стигли смо у кућицу, ручали и спремали се за полазак у Лазаревац. Дошао је и Радуле, па смо се поздравили са њим, а Славка оставили да настави са уживањем у читању књига и свом миру. Пошто нам није било доста, отишли смо на Дивчибаре. Био је мрак, па смо били принуђени да шетњу заменимо свраћањем у кафану, где прослависмо растанак. Кренули смо ка Лазаревцу.

И  поред тога што нисмо отишли на водопад, што Тања са пријатељима није отишла на Градац, што Славко није дан провео у тишини читајући књигу, видело се да нам је ово дружење свима било јако пријатно. Некада много лепше буде када се човек не придржава плана.

Овај текст није извештај о акцији (6 учесника, 6 препешачених километара, освојен видиковац Косице на Кику, висинска разлика 10 метара одокативно), ово је извештај о дивном и спонтаном дружењу, које међу планинарима има посебну драж. Зато је овај састав мало другачији од мојих претходних, јер је и дан био другачији.

Share