извештаји

Кањон реке Вољевице

Одувек је важило да је свако искуство планинарења значајно пре свега са аспекта потоњег документовања. Текстуалном документу и сведочанству о доживљеном планинарском искуству вредност даје управо начин на који се кроз њега прелама лични и друштвени аспект упознавања са неким местима, пределима, чудима природе. Данас се акценат ставља на фотографије и визуелни, појавни аспект, али појавност је обмањива и суштина би требало да буде у томе како смо дато искуство когнитивно и афективно обрадили у својој свести. Приликом повратка, нас пет учесника ове акције коментарисали смо о томе да ли свако може да пише, пошто неким људима писање не прија и има и таквих који су се једва у младости умели изборити и са 4 састава годишње у школи. Међутим, у планинарењу које је по себи велики ужитак и активност која мења и проширује свест, документовање би такође требало да преслика какав је то тачно ужитак био, какво померање свести  - не само за оног ко се одважи да се документовања лати, већ читаве групе на којој се тачно види како и колико од тог искуства добија по расположењу и изразу лица.

Моја лична процена је да је свих 23 учесника ове планинарске акције коју је наше друштво организовало добило пуно, и то нас је некако повезало на нов начин. Организатор акције био је Мирослав Давидовић, професор географије и директор основне школе Дуле Караклајић. У међународним оквирима чувен српски научник Јован Цвијић рекао је да се географија и геоморфологија најбоље уче ногама, пешке; наша допуна била би да се уз пешачење са некадашњим наставником из основне школе градиво најбоље обхавља и допуњује. Ова акција нашег планинарског друштва имала је значај и по питању других дисциплина, као што је на пример потамологија (наука о рекама). Након што смо се распоредили у неколико аутомобила, запутили смо се пут Крагујевца у рано и подоста хладно јутро да пређемо руту која се у друштву не прелази често и која је, колико сам схватила, за већину била нова. Касније је време било сунчано и за све нас далеко топлије него што смо очекивали.

Човек подразумева да су му чари природе на располагању и халапљиво и себично се напаја њеним чарима, али моје је виђење да природа није пасивна маса нама на располагању и да многи не заслужују да их она прима под своје окриље на бесплатан ужитак. Лоши људи не заслужују природу, али ни они којима је аутомобил главно превозно средство јер су лењи да седну у аутобус понекад или на бајс, као и они који халапљиво уживају да једу животиње и тиме се хвале, иако претеривање у томе нити је здраво, нити је еколошки одрживо и коректно, а често је и морално упитно и резултат злоупотребе моћи која произилази из себичног разумевања да је природа ресурс човеку на располагању, а не жива сила коју треба третирати са знањем, свешћу и поштовањем.  Генерално екологија и природа се јако површно тумаче и разумеју, код нас посебно где људи живе јако бахато и себично, а пуна су им уста моралних придика еколошког типа.

Овом приликом наш локални водич био је Андреј Ивошев из Планинарско-еколошког клуба Гора из Крагујевца. Стаза којом смо се кретали добро је маркирана и поносни смо што нас је у шетњу водио човек који је за то заслужан. На сајту Планинарског савеза Србије ова авантура означена је као захтевна али ипак без већих потешкоћа она је доступна и сасвим реалистична за сваког планинара у релативно просечној форми. Дужина стазе је око 19 км и потребно време да се она пређе је око 5 сати. Кањон који протиче кроз шуму је живописан, тако да је ходање било препуно доживљаја и утисака који се смењују и маме и умирују наша чула. Стаза обухвата ходање преко две планине: Бешњаја и  Врлетница, а на начин на који смо је ми извели није обухватио пењање ни на који од врхова. Кренули смо из села Букуровац који припада крагујевачкој општини Пивара и налази се у Шумадијском округу, али део ове стазе пролази и кроз село Мишевић које припада општини Јагодина и орипада Поморавском округу. У том подручју налазе се заправо две реке, Бешњаја и Вољевица, које се састају и заједно чине реку Белицу. Крај је чувен и по великом броју природних извора.

На овој стази било је четири занимљивости које бих ја посебно издвојила. Прво је напуштен планинарски дом у Букуровцу који су у повратку чланови екипе осмотрили док сам ја кунтала у колима. Обећала сам да ако икада будем одлучила да своју „руку дам икоме“, обновићу као добротвор велику салу и свадбу у савременој режији реализоваћемо управо ту, да зграда послужи нечему пре него што скроз пропадне. Друга занимљивост је место звано Ђурина чесма које представља „природни амфитеатар“ на Бешњаји у ком се, како сам прочитала, из помоћ Траг фондације организује учионица на отвореном за ученике основних школа из Крагујевца. Ту смо имали најдужу паузу, а Раја је покушавао да растумачи шта на самој чесми пише. Пише „месец“ и затим још нека три знака налик на словна, која нисмо успели да растумачимо. Трећа знаменитост која је заузела доста простора у овој нашој акцији је кафана која се зове Библиотека код Милутина и налази се у Крагујевцу. Ту смо акцију започели јутарњом кафом, а затим и завршили при повратку уз гужву неког славља коју поједини нису могли дуго да толеришу, па су полако напуштали групу  и пожурили натраг својим домовима. Последња ствар која је на мене оставила утисак јесте некадашње дечије одмаралиште на Бешњаји које се налази у поодмаклој фази распада.

Сам кањон пеке Бешњаје завучен у дубину шуме једноставно не могу ни да покушам да описујем. Када смо ту стигли и док смо се уз реку шетали прескачући препреке и покушавајући да се успењемо на нека занимљива камена узвишења, реалност какву знамо нестала је и наши су гласови почели да се преламају кроз акустику тог предивног места. Толико се тога десило да је тешко чак и покушати забележити како је то била једна квалитетна, продуктивна и лепо осмишљена и реализована шетња. Најдрагоценије искуство је било упознати две колегинице које су дипломирале на истом смеру на Филозофском факултету као и ја и које раде у образовном сектору Колубаре. Бескрајно се радујем да на шетњама упознам нове факултетски образоване људе са којима имам заједничке теме и желим да наставим дружење! Највећи део шетње провела сам у разговору са господином планинарем Бранком Момчиловићем и добар део стазе нас двоје смо заправо диктирали темпо и ишли испред водича, али уз његов надзор, тако да је то било „дозвољено кршење“ планинарских добрих правила и обичаја.

Међутим, преварили сте се ако сте мислили да је то све што имам да вам исприповедам о овој планинарској авантури! Прави изазов наше менталне и свеукупне издржљивости наступио је када смо се, упркос томе што смо видели да се одржава неко наручено славље, нас пар ентузијаста свеједно одлучили да попијемо заједно бар једно пиће у ресторану Чудесна шума надомак Лазаревца. Нама као да није било доста утисака те нам је терор прегласне музике само фалио да употпунимо доживљај ове недељне акције! Већина нас је пила кувано вино, а колегиници планинарки Јасмини која ради у пошти пришао је неки пијани слављеник да изрази срећу што њу види и похвали је како је она супер радница на шалтеру поште. Ја сам, да будем искрена, седела убијена у појам стиховима који су цепали срце и бубне опне својом баналношћу. У празан стан ушла сам преуморна, разместила кревет и паркирала се директ под јорган да остатке изложености превеликом обиљу утисака сумирам кроз медијум апстракције своје успаване свести.

Share