извештаји

Гвоздачке стене

Годинама планинарим и после многих стаза остављених иза себе, што високогорских, што питомих, на ред је дошла прва планина у оквирима планинарског друштва у мојој организацији.
Два (додуше не последња) мохиканца из Ћире и Вис-а, су се упутили на Гвоздачке стене, протегнувши мало корак, у бег од претоплог времена као и саме урбанизације. Стигавши на почетак стазе, сунце је било наш „трећи човек“, пративши нас у корак дуж целе стазе, врхови који су уједно и видиковци оправдавају планинарске апетите, сам поглед који се спушта по Азбуковици је вредан спомена, са једне стране венац Ваљевских планина и Бобија, док са друге Златибор, Тара, Маглић и кривудава Дрина, привлаче да више борави пред таквим призорима но од самог пешачења.
Кружна стаза дужине 18 километара, не дајте се преварити да је лака, прошли смо Црвену стену, спуштајући се са гребена нагло кроз шуме, слушајући жубор извора, ослушкивајући врела, пробили смо пут кроз сипар и дошли до истих. И даље врло мало позната, Гвоздачка врела су скривена у шуми, грмогласна и веома хладна, избијају из стена, расута на више токова, послужила су да се мало тело окрепи а душа у том миру од буке да ужива.
У повратку на гребен, облаци су одлучили да нам мало „закувају чорбу“ и да нас увере да у тако спарном времену без облака, киша је могућа. Избивши на гребен кроз пљусак, дошли смо до другог врха Свилена стена где нас је чекала представа муња, тутњајући грмљавином по околним планинама. Убрзо након тога стижемо и на последњи врх Соколина, најлепши поглед на Дрину се одатле пружа, такође смо срели већу групу планинара из п. д. Победа, разменили коју јуначку реч и наставили нашим путем.
„Одмарали смо ноге“ спуставши се кроз поља цвећа, долине потока или запуштене путеве бежећи од облака који су поново, из нама нејасних разлога јурили нас :).  Умор нас је мало сустигао али ручак нас је разбудио, повратак у родну груду (Лазаревац) за крај акције.

Share