извештаји

Фрушкогорска језера

 ( Плус додатак „Како је Аљоша појео сендвич“ )

Обилазак фрушкогорских језера су организовали наши дугогодишњи пријатељи из новосадског Фрушкогорштака. Можемо да кажемо да смо прилично упознати са лепотама Фрушке горе, али смо о језерима мало знали, па смо идеју прихватили са радошћу.

У петак поподне смо се запутили према Новом Саду, задовољни што можемо да заобиђемо Београд јер је у то време аутопут у смеру према Нишу био потпуно блокиран; километарска колона је практично стајала. Било нас је једанаесторо. Стигли смо у Гогијеву викендицу без проблема и одмах се опустили, уз шалу и разговор, као да смо ту редовни гости.

Субота ујутро је осванула као што је и најављена. Ни облачка на небу! Дан је био као створен за боравак у природи. Ми смо га резервисали за обилазак Лединачког језера. Оно је настало 1999. након затварања каменолома, када је порастао ниво воде из потока и подземних извора. После више покушаја да се проблем регулише, неисплатива борба је обустављена и језеро препуштено природи и љубитељима природе. Видиковци са којих се пружа поглед на језеро повезани су шумским стазама, делом познатим због фрушкогорског планинарског маратона.  А све је лепо, као из бајке. Освајали смо видиковац за видиковцем и фотографисали из свих расположивих оруђа. Језеро изгледа као чудо у стенама, има дивну зелену боју, а његова лепота је неочекивана награда упорном планинару. Како су планинари редовно прилично гладна група људи, ту, на видиковцима, смо се и окрепљивали. По субјективној процени аутора текста, нарочито се издвојила Баскетова туршија. (Туршије су једна од зимских благодети које можда највише ценимо како им пролази време, а ова је била просто непревазиђена! )

Свако пешачење је добра прилика за учење, а овом приликом смо научили да препознамо трагове дивљих свиња којих овде има доста али се склањају од људи. Имали смо и познаваоце самониклог биља и гљива који су радо поделили своје знање са нама. Наши стрпљиви домаћини су поштовали свачији темпо и потребу за одмором па смо на крају сви били презадовољни.

У „бази“ нас је чекао добар ручак (Ђурин гулаш, роштиљ, салате, најлепши хлеб који се може замислити) и још друштва. Били су то они којима обавезе нису дозволиле да нам праве друштво у шетњи. У току су припреме за чувени планинарски маратон, огроман скуп планинара, који изискује добру организацију.

Уз разговор, добар ручак и сунце, у душтву неких најмлађих планинара, одмарали смо се и припремали за наредни дан. Он је био посвећен језерима на другој страни Фрушке горе.

Ујутро смо се запутили у Визић, живописно место на граници са Хрватском. Све време смо пролазили кроз винограде, по којима је читава Фрушка гора позната, за шта треба захвалити римском цару Марку Аурелију Пробу који је овде донео винову лозу још у трећем веку. У селу смо оставили аутомобиле и нашли се са још једном групом планинара.

Сеоским путевима смо стигли до језера Мохарач. Као и Лединачко, оно је вештачко, новијег порекла. Настало је, као и највећи број фрушкогорских, за потребе наводњавања, 70-их година прошлог века, али је од тад заживело својим животом, који подразумева рибе, птице, риболовце и викендаше. Беспрекоран мир језера, трска која се љуља на ветру, благо намрешкана површина воде која се искри на сунцу, чине да човек не жели да оде. Ту смо се одморили, а гостољубиви домаћини су обезбедили царски доручак. Јер, како другачије назвати оброк који се завршава штрудлом са маком?

Затим смо се запутили, једнако живописним пределом, кроз њиве, засаде боровница, воћњаке, винограде и шуму, према језеру Брује. Ово језеро је истог порекла као Мохарач, али мање. Ту смо, захваљујући везама са локалним винарима имали прилику да пробамо и купимо вино. Време нас је и даље служило. И нас и бројне веселе излетнике, риболовце и нарочито бучне жабе.

Са те тачке продужили смо до Римског купатила. То је веома занимљиво смештен базен сумпоровите воде са барским растињем, окружен шумом и пропланцима. Питали смо, са разумљивом дозом резерве према причама и предањима, да ли је то заиста нешто тако старо и добили занимљив одговор. Не само што је то место било у употреби за освежавање и лечење римских легионара, него на овим просторима присуство Римљана није ништа необично. Они су оставили бројне трагове свог боравка. Кажу да су њиве пуне римских новчића.

Можда је последњи део пута кроз шуме и пропланке био најлепши. Предвођени искусним водичима који су нас неодољиво подсетили на наше, уз лекције из ботанике, ентомологије и латинског језика, стигли смо у село док су се сенке издуживале. Како се викенд већ завршавао и како је ваљало мислити на наредну радну недељу, поздравили смо се са старим и новим пријатељима и кренули кућама уз уобичајене планинарске поздраве. Остаје нам да верујемо да су наши домаћини схватили колико смо захвални на одличној организацији и колико смо дивних утисака понели.

 

А како је Аљоша појео сендвич?

Лако и са апетитом. Нашао и појео.

Аљоша је самојед. Са њим смо се упознали још прве вечери. На столу за којим смо седели било је доста прехрамбених производа које пси воле а они који посте заобилазе. Аљоша је, међутим, превише отмен да би покушао да то искамчи, али се, подстакнут мирисима, одмах дао у потрагу, ослањајући се на њух. Радоња је ускоро приметио да се Аљоша мучи да одмота некакав сендвич из фолије, па је замолио његову власницу да то уради. Пас је ускоро мљацкао а Радоња добио повод за збијање шала. Почео је да се „вајка“. Пас је узео сендвич из његовог ранца, немарно одложеног на тераси. По речима власника сендвича, ту је било бар 750 грама његушког пршута, што је било предвиђено за три дана! Као у риболовачким причама, сендвич је растао а са њим и штета и душевна бол коју је власник претрпео. „Жал за сендвичем“, праћен смехом, наставио се и сутрадан, кад год нас је хватао умор. Тако је и Аљоша, својом лепом радозналом њушкицом, нехотице допринео нашем незаборавном проводу.

 

 

 

Share