извештаји

Експедиција КАВКАЗ 2004.

После више од десет година, реших да напишем неки текст о нашој првој експедицији.

Све је кренуло од мог одласка на курс за Водича излета и похода у зимским условима у Сопотници. После пар дана од завршетка курса, добијам позив за успон на Проклетије. Акција је била републичког карактера, у сећање на Звонка Блажина, као и мог првог зимског успона на Проклетије у марту 2003 год. Долазак у долину Грбаје на мене је оставио дубок траг, тако да сам још увек фасциниран том планином. Успон је организовало ПД Победа из Београда. Акција је трајала два дана. Спавао сам на температури у минусу,  у неадекватној врећи, а опрему сам позајмио од пријатеља (цепин,дерезе,појас и карабинере). Већ од два сата ујутру, због хладноће, нисам ока склопио и једва сам чекао да кренемо на успон да се мало загрејем. Дан је био диван, као и излазак на Мали Љуљашевић.

После те акције, започињемо причу о Рашином и мом учествовању у великом путу ПД Победе, тј. успону на највиши врх Европе - „Елбрус“. Вођа ове акције био је Владислав Матковић, члан ПД Победа из Београда, а трајање 16 дана.

Већ у октобру 2003.године, започињемо са техничким припремама око опреме. Треба набавити шатор, вреће, цепине, дерезе, горионик итд. Планинарско друштво „Вис“ нам излази у сусрет и купујемо шатор за експедиције, цепин и дерезе. Налазимо пар спонзора (Градска општина Лазаревац) и први део припрема је завршен негде око јануара, таман када почињу припремни успони за Кавказ. Нижу се зимски успони, сваке друге недеље, и све смо их успешно извели (Ртањ, Трем, Дурмитор, Морачка капа, Пиндске планине, итд).

26.06.2004

Био је то дан поласка на експедицију из Београда. Пред нама је био 4000км  дугачак пут, који је ишао преко Мађарске и Украјине у Русију. Прва већа пауза је била у Будимпешти, где смо се задржали око 3 сата.

27.06.2004

Путовали смо целе ноћи и сутрадан, у јутарњим сатима, стигли смо у географски центар Европе, место где се укрштају линије најсеверније и најјужније, најисточније и најзападније тачке Европе. Након краћег задржавања, настављамо пут ка Карпатима и највишем врху Украјине –Ховерла (2061мнв). Прва велика пуаза, а истовремено и шетња, у трајању од неких 4 сата, била је до врха и назад. Коначно смо протегли ноге. Провели смо више од 20 сати у аутобусу, тако да је успон на Ховерлу био право уживање.

Одмах након силаска са врха, крећемо ка нашем првом одмаралишту, Бања Јаремча, где ћемо имати праву вечеру и СПАВАТИ У КРЕВЕТУ. У бању стижемо касно увече, тако да нисмо имали прилике да се мало прошетамо и упознамо је боље. Вечера и правац у кревет, јер смо сви уморни од пута.

28.06.2004

Након доручка, аутобусом смо се упутили ка нашој следећој станици, тј. у Одесу. Стижемо после целодневне вожње са кратким успутним паузама. Тек у поноћ смештамо се у хотел.

29.06.2004

После пет - шест сати сна, пакујемо се, одјављујемо из хотела и негде око 8 сати, крећемо у четворочасовни обилазак културно - историјских знаменитости Одесе. Око 12 часова полазимо за полуострво Крим и град Керч, где се налази гранични прелаз ка Русији.

30.06.2004

На границу стижемо мало иза поноћи и за пола сата закаснили смо на ферибот, којим смо требали да пређемо у Русију. Следећи је полазио тек у пет сати ујутру, тако да је то било дуго чекање на граници. Испоставило се да није ни тако дуго, колико смо се тек задржали на руској граници. Пловидба фериботом трајала је око 40 мин. Када смо стигли на гранични прелаз, тек ту креће агонија око пасошке контроле. После више од шест - седам сати чекања на граници, Руси нас коначно пуштају да наставимо пут ка нашем циљу. Након пређених километар-два заустави нас полиција, узе нам документа и однесе у своју кућицу. Опет чекање. То чекање нас је полако излуђивало. После, ко зна колико, перипетија са њима и трочасовног задржавања,  коначно нам враћају документа и пуштају нас да наставимо пут. КОНАЧНО! После тих заврзалма нисмо више имали проблема до краја пута и коначно настависмо наше путовање током целе ноћи.

01.07.2004

Још једна ноћ у аутобусу је прошла и у новом дану полако се приближавамо нашем првом одредишту Улу-Тау. Окружени смо планинским врховима. Аутобус долази до краја пута, и ту се налази платформа-лифт. Вадимо све ствари из аутобуса и пакујемо на платформу, која нас подиже неких 30 метара навише до новог пута, који је, додуше, добар макадам. Ту поново товаримо ствари у мањи камион, који нас превози до наставног школског центра Улу-Тау, који се налази на око 2350мнв. Прелепи врхови и река простиру се дуж целог пута. Вожња је трајала мало мање од сат времена.

По доласку у центар, улазимо у своје собе, које нису баш неки луксуз, али за нас уморне као да је хотел са пет звездица. Коначно ћемо спавати у кревету. После вечере смо одржали састанак у вези потребне опреме и препаковали је за сутрашњи полазак на успон. Светло се гаси у 22 часа, тако да смо отишли на спавање релативно рано.

02.07.2004

Устајање рано ујутру, спремање за полазак ка аутобусу и наставак пута ка месту Тирниауз, где пријављеујемо експедицију. Након пријаве настављамо даље ка гондоли Азау.

Стижемо у подножје Кавказа, на надморску висину од 2350 метара. Ранчеве, који су тешки око 20 кг, набацујемо на леђа и идемо до гондоле, која може да прими око 20 људи (са ранчевима) и излазимо на станицу Мир (3500 мнв), где преседамо на једноседешницу жичару, која нас довози до следеће станице Гарабаши (3800 мнв). Након пола сата лаганог хода стижемо до места где правимо базни камп (Б.К.), на око 3850 мнв. Ту се јављају и прве благе главобоље. То је било нормално, обзиром да смо, за непуних сат и по, променили висину од 1500 метара. Монтирамо шаторе, али споро, јер висина врши велики утицај на нас. У Лазаревцу смо вежбали монтирање шатора и било нам је потребно око пола сата, али на овој висини, то је трајало читав сат, можда и дуже. Након постављања Б.К., силазимо до станице Мир како бисмо одрадили прву аклиматизацију. Станица Мир је, иначе, добро опремљена, обзиром да има доста скијаша. Ту одмарамо нека два сата, неко је ручао у ресторану, неко попио чај или нешто друго и крећемо назад ка Б.К. Лаганим ходом требало нам је око два сата. Стижемо таман да спремимо вечеру, истопимо снега како бисмо имали воде и легнемо да спавамо. За нас, била је то прва ноћ на тој висини.

03.07.2004

Нови дан, нови изазов. После јутарњег оброка и топљења снега у воду за пиће, крећемо на аклиматизацију до Пријута 11 на 4200 мнв. Лаганим кораком напредујемо полако. Невероватно је колико је све то споро. Висина чини своје, али морамо бити упорни, а глава нас и даље боли. Полако, корак по корак, после два сата хода стижемо на Пријут 11, где се налази стари планинарски дом, који је изгорео у пожару. Ту смо имали дужу паузу, коју смо скористили да одморимо и нешто поједемо. Настављамо даље ка стени Пастухова на 4800 мнв. Опет исто, лагано, корак по корак, и после још неких три и по сата хода стижемо на стену Пастухову. Након још једне паузе, упутили смо се у Б.К. Повратак је исто тако спор, али мало мање напоран за дисање него за ходање, обзиром да су колена оптерећенија у силаску. Стижемо у Б.К. и после вечере, одмах одлазимо на спавање, јер сутра ујутру крећемо ка Ц1 кампу (Пријут 11, 4200мнв), одакле крећемо на завршни успон.

04.07.2004

Устајем коначно без главобоље. Доручак, топљење снега у воду, растурање Б.К. и чекање на ратрак (машина за табање снега). Товаримо вишак ствари у ратрак и крећемо полако ка Пријуту 11. Овог пута брже стижемо до кампа, јер је екипа почела да се адаптира на висину. Први пут смо се попели до Пријута 11 за два сата, а сада за сат и по. Подигли смо шаторе и спремили за сутрашњи завршни успон. Око нас се простирало много фасцинантних врхова (Источни Елбрус, Елбрус, двоглава Ужба, итд). Имали смо доста времена да се спремимо. Натопити воду за нас тројицу у шатору (Раша, Бане и ја) је мукотрпан посао, а треба и тог дана нешто јести и пити. За 1 литар воде потребно је око сат времена и много залеђеног снега, а нама треба за сутрашњи дан бар по три литра воде по особи. Топимо на смену и тек предвече гасимо горионик. Састанк је био заказан за 19 часова. Формирамо  групе и договарамо се у које време која група креће, да не би било гужве на стази. Наше време за полазак је било у два сата. Одлазимо на спавање, али устајемо раније око 23 сата, како бисмо се полако спремили и нешто појели и попили.

05.07.2004

Излазимо из шатора у један сат иза поноћи, и вођа успона нам каже да кренемо, јер се група која је требала да крене у један час, није још спремила. Набацујемо ранчеве, чеоне лампе и крећемо на успон. Нашу групу чинимо Раша, Бане, ја и прикључује нам се једна девојка, Бранислава из Кикинде. Ноћ мирна, и не превише хладна, бар по мом утиску. Лагано корачамо и на, неких, пола сата правимо паузе. Успон не баш превише стрм, али кораци су нам све тежи, јер се пењемо све више. Око 5 часова стижемо на стену Пастухову, где проверавамо да ли дерезе добро стоје, јер тај комад опреме мора да буде затегнут и на свом месту, обзиром да оне спречавају клизање на леду. На око 5000 мнв долазимо до такозване траверзне, бочне косине под углом око 45 степени и, како се мени чинило, била је бескрајно дуга. Кораци све тежи, али бар је свануо дан. Почиње да дува благ ветар и доноси нам испарење сумпора, због чега смо још теже дисали. Настављамо даље ка нашем првом циљу, тј. седлу где се одвајају стазе за Источни Елбрус и Западни Елбрус. Око 10 часова, коначно стижемо до седла. Сустижемо остале групе које су направиле паузу и проверавамо да ли неко мора назад. Ту је, уједно, био крај успона за Банета и Браниславу. Они не могу даље, јер је почела да их хвата висинска болест. У договору са Рашом, ја одлучујем да се вратим назад и ако буде потребе да их спустим ниже. Међутим, пошто су прихватили да се врате назад са осталим људима који су се враћали у Б.К., ја настављам успон. Све теже иде. У почетку правим двадесет корака, па кратку паузу, а уједно себе ћутећи, пропитујем да ли знам бројеве телефона. Морам бар десет бројева да знам. Корак по корак, али све су тежи. Како сам био све ближе врху, бројање корака долази до десет, па правим паузу. Коначно видим нашу групу на врху, али ја никако да стигнем. Тако близу, а тако далеко. Завршни део успона мени се чинио као вечност. У 11:30 часова, Раша и  ја коначно излазимо на ВРХ ЕЛБРУСА, на 5642мнв. Пресрећани смо и уморни. Дужу паузу искористили смо за фотографисање и да нешто поједемо. Крећемо назад око 12:30. Некако изгледа да је мало лакше ићи низбро. Потребно је да будемо пажљивији, јер се несреће најчешће дешавају у силаску, због пада концетрације, висинске болести или како год. Пред седло видем неку групу планинара, која се налази ван стазе. У првом моменту не знам шта се дешава. Прилазим им и имам шта да видим. Наш најстарији члан експедиције, Никола Михајловић (73 год.) откотрљао се низ бочну косину, неких 100 метара и поломио ногу. Није нас пуно остало на тој висини, свега седморица, а већ је 13:30. Ближи се мрак. Влада је одмах послао једног планинара да потражи помоћ у Б.К. Људи који су учествовали у овом спашавању били су: Влада Матковић, Бранислав Кнежевић, Гавра Дешић,Александар Рашин, планинар чијег имена не могу да се сетим и ја. Не занам одакле се појави један Рус, иначе члан ГСС. Он и Влада су, у дужини од ,најбитнијих, 300 метара, на својим леђима пренели Николу,  до траверзне. Правимо од ранчева импровизоване санке на које спуштамо Николу. Један од нас му држи ногу, четворица на крајевима вуку импровизоване санке, а један носи или вуче преостале ранчеве. Време одмиче, а помоћ нам не стиже. Добијамо информацију да ратрак не иде више од 4800мнв, али да ће послати помоћ нама у сурет. Почиње да се смркава. Помоћ нам стиже тек на стени Пастуховој на 4800мнв. Ту Николу пребацују у праве санке и одвозе га ка ратраку, који је чекао на 4650мнв. Ми смо га носили и вукли од 5300 до 4800 мнв. Било је то 500 метара ненормално тешког силаска. Осетили смо олакшање, јер смо знали да је Никола у правим рукама. Остаје нам да и ми безбедно сиђемо до Б.К. Тог дела силаска се и не сећам баш најбоље, дал’ због умора или ко зна већ чега. Коначно стижемо око 9 увече. Долазим до свог шатора и бацам се на снег. Лежем и кажем: „НЕМА ВИШЕ!“. Прилази нам докторка и каже ми да устанем, а ја: „Само минут да осетим да је крај.“ Проверава нас и одлази, јер смо добро. Бане и Бранислава нам кувају супу и чај, како бисмо повратили мало течности и соли. То смо појели, попили и легли да спавамо.

06.07.2004

Устајемо. Дивно сунчано јутро без ветра, а ја као да нисам био јуче на врху и учествовао у спашавању. Наспаван и одморан, мислио сам да могу поново да кренем горе. Влада нас обавештава да је Никола добро и да има троструки прелом ноге. Растурамо камп, товаримо ствари на ратрак и после фотографисања целокупне групе, крећемо ка седешници Гарабаши. Лагано силазимо до станице Мир, где мало одмарамо и гондолом силазимо у Азау. Ту нас већ чекају наши ранчеви, пакујемо их у аутобус и крећемо за Улу Тау. Стижемо до платформе, на коју, опет, пребацујемо ствари и настављамо ка наставно школском центру. Долазимо до кампа, а тамо је гужва. У међувремену су стигле спортске екипе и попуниле камп. Део наше групе добија кревете, а остали ће спавати у свечаној сали. Ту смо вечерали и одржана је свечана подела диплома свима који су се попели до врха. Добијамо звање „Алипиниста Русије“. Након повечерја сви одлазимо на спавање. Неко у кревет, а неко у врећу на поду сале.

07.07.2004

Устајемо рано, пакујемо се и враћамо се назад ка платформи. Ово је већ четврти пут да пакујемо комплетну опрему у аутобус. Крећемо ка Србији. Пут нас води преко Наљчика, Минералније воде и Ростова на Дону. То је била целодневна и целоноћна вожња аутобусом, уз пар пауза.

08.07.2004

У раним јутарњим сатима стижемо на гранични прелаз и, на основу предходног малтретирања и искуства приликом доласка, мислили смо да ћемо остати ко зна колико. За дивно чудо, обе гранце прелазимо у року од пар сати. Настављамо даље ка Харкову и Кијеву. Цео дан се возимо украјинском равницом. Касно поподне правимо паузу на неком одмаралишту, где кувамо макароне са сиром и ручамо. Пролазимо поред Харкова, јер немамо времена за задржавање, обзиром да каснимо са планом. Мало после поноћи, коначно стижемо у Кијево и смештамо се у хотел. Ту остајемо две ноћи. Пре уласка у хотел, договарамо се да у 9 кренемо у обилазак Кијева.

09.07.2004

Како смо се договорили, аутобусом крећемо у центар града, где нас остављају и започињемо обилазак. Кијево је подељено на два дела, као Београд. Стари део је на брежуљцима, а нови се налази преко реке Дњепар, где се улази у потпуну равницу овог дела Кијева. Обилазимо зграду Националне опере Тарас Шевченко, храм Св.Николе, тржни центар, Национални универзитет, прошли смо поред фудбалског стадиона Динама из Кијева, били у парку Марински и Маринском двору. На крају обиласка, идемо у Кијевска-печерска лавра, манастир од 12 храмова, који се налази на огромном простору и од којих застаје дах. По завршетку, идемо назад до аутобуса. Нашли смо неки ресторан у близини и отишли на вечеру. Пошто не можемо да се споразумемо са Украјинцима,  ја одлазим до суседног стола, за којим седи део наше групе, и показујем шта желим да вечерам. За то време, неко за нашим столом је већ поручио. Док ми чекамо да нам донесу храну, први добија своју вечеру. Сви се згледамо. Добио је две кришке хлеба са неким намазом и пар колутова парадајза на њима. Сви праснусмо у смех. Кометаришемо како је хтео да се прави паметан. Поделисмо оно што смо ми наручили са њим и завршисмо вечеру. Време је за повратак у хотел. Скуписмо се некако, јер је то био први опуштајући дан без неког притиска да негде журимо.

10.07.2004

Након доручка кренусмо за Београд. Цео дан  провели смо у аутобусу, са паузама за ручак и вечеру. Око поноћи прелазимо у Мађарску.

11.07.2004

После целоноћне вожње, у раним јутарњим сатима, улазимо у Србију на граничном прелазу Хоргош. Још мало, па стижемо кући. Око 12 часова стижемо код Храма Св. Саве. Ту нас дочекују пријатељи и родбина и честитају нам на постигнутом успеху. За крај пута, направили смо групну фотографију и разишли се.

Експедиција је трајала 16 дана, а прешли смо 8000км аутобусом.

Куповину опреме помогло  је ПД “ВИС“  и  Градска општина Лазаревац.

Медијски спонзор, у то време, била је телевизија „Јаста“, на којој је емитован серијал од 4 или 5 епизода. Такође, серијал је емитован и на ТВ Крушевац, а на РТС-у филм о овој нашој експедицији. Цена екпедиције била је 350 еура.

Share