извештаји

Дреновачки Кик са гостима из ПСД „Цер“ из Шапца

По већ договореном плану кренули смо увече 9-тог јуна у нас планинарски дом који се налази на Дреновачком Кику.То вече нас је било деветоро а ујутру нам се требало прикључити још планинара до почетка радне акције.Остали смо будни до ситних сати уживали у свежем повечерју,  месечини,  звездама у тако фином амбијенту ником се није спавало.

 

Други дан .

Буди нас раздраган цвркут птица, најлепши сат будилник. После кафе и доручка крећемо са радом док је још свеже и да урадимо што већи део посла док не стигну остали планинари који због обавеза нису могли доћи у петак.

План је био да средимо прилазни пут до планинарског дома који је у јако лошем стању, као и кошење око дома што је Дарко већ у петак урадио. Са лопатама и крамповима бацили смо се на посао и није се знало ко је од кога вреднији. Са лакоћом смо равњали пут, а на томе би нам позавидели и путари Србије.

Придружује нам се и остатак планинара који су одмах по свом доласку умешно поставили котлић, потпалили ватру и журка је могла почети. Неки од њих су први пут дошли на ово место па смо их повели у разгледање околине. Уживање у дану је започето од раних сати. Ваздух је био изузетно пријатан, тишину је реметио ветар, звукови инсеката и цвркут птица.

После краће шетње враћамо се раду. Убрзо смо завршили сређивање пута па одлазимо до дома где се увелико крчкао гулаш. Уз смех, шалу, пиће музику нам је пролазио дан а касније смо уживали и у гулашу који је Дарко Миленковић спремио тако да би му позавидели и мајстори кулинарства.

После ручка и краћег предаха одлучујемо да прошетамо до ловачке колибе "Лајковача" па одатле да се попнемо и до оближњег видиковца. Код Лајковаче смо направили кратку паузу, уживали у погледу на околину. Тамо у даљини посматрали смо људе који су ужурбано радили у свом малињаку очигледно су желели радове да заврше пре мрака. Ветар је овде био баш оштар, облаци су се почели гомилати у даљини било је извесно да ће киша падати. Крећемо кроз шуму и ливаде до оближњег видиковца. Ту нам се указао прелеп поглед на околину, зелени тепих сачињен од ливада и четинара одушевлавао нас је. Посебно се свидело нашим другарима који су први пут овде. Недалеко од нас примећујемо орла који пажљиво мотри на свој плен и пре него што се устремио на њега успео сам га фотографисати.

Опојни мирис цвећа нам је парао ноздрве, па смо желели да што дуже останемо ту.

Када смо се одморили кренули смо ка дому. Уз фино и пријатно дружење остали смо уз ватру све док нас киша није натерала да уђемо у дом. Смех и шала су били присутни и у спаваони, па помало уморни и задовољни одлазимо на спавање јер сутрадан су нам требали доћи наши другари из "ПСД Цер" да би их одвели у шетњу до најлепшег места овог краја " Таорских Врела"

Да што пре заспимо побринуле су се кишне капи које су ужурбано падале и лупкале по крову кућице.

 

Трећи дан.

Будимо се ујутру рано и за разлику од претходне ноћи јутро је сунчано. Само по мокрој трави и лишћу на ком су се кишне капи пресијавале могло се видети да је киша падала. Овакво јутро ме је обрадовало.

Наши другари Из Виса нас обавештавају да ипак неће у шетњу до Таора због кише која је падала претходну ноћ. У ову шетњу кренућемо ја као водич групе, Раја, Бора и Борин сестрић будући члан друштва Богдан.

Другари из Цера пристигли су нешто пре 10 х, срдачно смо се поздравили са њима, сачекали да се одморе и освеже и око 10х крећемо на путу ка Таорским врелима. Ваздух је био благ све је дисало јутарњом свежином. Пут нас је водио кроз четинарске шуме, које су у великим размерама почеле да се суше чак и овде, затим кроз ливаде. Тако стижемо до "Лајковаче" где правимо паузу за групно фотографисање. Настављамо даље ка врелима сеоским путем. Рано поподневно сунце се извиривало иза малих и не толико приметних облачака који су једрили ношени благим поветарцем образујући разне фигуре.

Уживао сам у овој шетњи, али најбоље тек следи. Долазимо до густе четинарске шуме, пробијамо се кроз њу, лагано се успињемо па силазимо и већ сада чујемо жубор воде, како силазимо жубор је јачи. Убрзо се преко стрме падине спуштамо ка ливади и видимо мали водопад. Прелазимо Скрапеж газећи дрво симпатичног мостић. Прилив воде је дао изворишту хучну ноту.  Ту правимо мању паузу за фотографисање па настављамо даље. Од некадашњих дванаест воденица на тако малом простору сада је остало само три од којих су две у распадајућем стању, али ипак су пружале бајковит  призор. Јели смо погледима сву лепоту овог места. Долазимо до изворишта у стени и ту правимо већу паузу. Ту одлучујем у договору са Наташом (водичем на црно како рече за себе ) да идемо до споменика Жикици Јовановићу Шпанцу.

Пре него што смо кренули апарати и телефони су зазујали попут пчела и јели су ове дивне призоре.

Пут до споменика нас је водио кроз шуму. Успешно смо прескакали поточиће и нико није оквасио ноге иако је већина нас видела у једној ситуацији Богдана и Рају у води. Изашли смо на не толико занимљив асфалтни део пута и повећи успон који смо релативно брзо савладали.

Код споменика смо направили малу паузу и ту смо Раја и ја изнели историјске чињенице о Шпанцу, некоме се то допало а некоме не.

После предаха враћамо се ка дому. Тај део пута смо користили за разговоре о врелима и заједничким будућим акцијама . После пређених 20 км пута стижемо у дом.

Имали смо јако леп дан иза себе па су наши пријатељи јако задовољни лепотом виђених предела. После предаха и срдачних поздрава они одлазе пут Шапца а ми смо остали да још мало уживамо у мирису свежег ваздуха. Пред сумрак и ми крећемо пут Лазаревца и једва чекамо да поновимо ову шетњу и у наредном периоду

Share