извештаји

Дивчибаре | водопад Скакало | Црни врх | Велика плећа

Тог хладног, мада сунчаног јутра, шеснаест планинара окупило се, са жељом да прошетају и виде залеђени водопад Скакало на Дивчибарама, једном од врхова планине Маљен. Дружина је била сачињена од планинара ПД „Вис“ и ПСД „Ћира“. Попили смо јутарњу кафу у Мионици, у локалу, који увек посетимо када смо на том путу.
Упутили смо се даље ка Дивчибарама, пуни узбуђења, јер смо знали да нас до водопада чека јако стрма стаза. Тако је и било. Шетња је почела од чесмe поред пута, где смо оставили наше аутомобиле, и брзо смо стигли до стрме шумске стазе, која нас је изазивала, прекривена снегом и ледом. Уз помоћ штапова, држећи се за дрвеће, силазили смо полако и опрезно, а они храбрији и спретнији помагали су осталима. Било је ту клизања, падова, смеха и шале.
Напор се исплатио. Сачекао нас је нестваран призор залеђене воде. Сви смо били фасцинирани и помало хипнотисани том природном лепотом, која је изгледала као у бајци. Још више смо се одушевили када смо приметили тројицу алпиниста, који су, закачени на сигурносну ужад, покушавали да се попењу уз залеђену воду на врх водопада. Дивили смо се њиховој храбрости и умећу.
Успон, у повратку, није био нимало лакши. Лед и снег, чинили су да поједини делови стазе буду јако незгодни, што је поново допринело томе да неколико нас падне. Није нас то обесхрабрило, били смо упорни, помагали једни другима и хватајући дрвеће, уз помоћ руку, савладали смо, скоро километар стазе, оштрог успона.
Упутили смо се даље до центра Дивчибара, где смо одлучили да се прошетамо до Црног врха, најпосећенијег врха од стране туриста и скијаша. Брзо смо изашли из насељеног дела. Док нам је снег шкрипао под ногама, пешачили смо кроз шуму и уживали у призору четинара, који су својим зеленим иглицама разбијали белину снега. На Црном врху смо се задржали, уживајући у пејзажу свих планина и врхова који се могу одатле видети. Сунце је било великодушно тог дана, па је и видљивост била велика.
Кренули смо даље, ка великој ски стази. На том путу стајао је насмејани Снешко Белић, који је поздрављао пролазнике, и све нас је , на тренутак, вратио у детињство и подсетио на играрије у снегу. На ски стази било је пуно љубитеља зимских спортова. Укрштање планинара и скијаша на тој тачки, деловало је симпатично, јер су се ту разменили погледи попут дечјих, јер смо знали да смо имали различите мотиве да тај дан проведемо на снегу.
Велика плећа чекала су наш долазак. Ишли смо кроз залеђени снег, а потом се укључили у већ угажену стазу. Како смо се приближавали врху, на тренутке су се, међу дрвећем, већ указивали прелепи призори који су мамили наше погледе, па смо често правили паузе, како бисмо направили што лепше фотографије. Наравно, поглед који се пружао са самог врха Велика плећа био је неупоредиво лепши. Зато смо ту направили паузу, како бисмо се што више надисали свежег ваздуха и запамтили слику нестварног призора.
Кренули смо полако натраг ка центру, спуштајући се низ ски стазу, трудећи се да не сметамо скијашима. Стаза је, местимично, била јако залеђена, тако да смо ходали јако опрезно, а било је и неколико падова. Дечица, која су се возила у корпама на жичари, махала су нам и поздрављала нас својим осмесима.Стигли смо до центра Дивчибара и, након топлог чаја који смо попили у ресторану, упутили смо се ка нашем граду.
Помало уморни, након 10 километара, које смо препешачили тог дана, кроз снег, са сигурношћу смо могли рећи да је, поред свих прелепих пејзажа, које нам је природа подарила тог дана, највећи утисак на нас оставио водопад Скакало, који и у зимском, и у летњем периоду, изгледа фасцинантно на различите начине.

Share