извештаји

Дивчибаре-Равна Гора-Сувобор-Рајац

Са нестрпљењем једва сам чекао да осване тај двадесет пети март, дан када је требало да пређемо пут од Дивчибара преко Равне Горе, Сувобора и доћи на крајњу тачку Рајац. Коначно је дошао и тај дан.
Облачно и прохладно пролећно јутро није пуно обећавало. Плашио сам се кише да нам не поквари целокупну слику тога дана. Нешто пре шест сати почело је окупљање планинара испред просторија друштва. Укупно нас је 34 (33 планинара планинарског друштва "Вис" и наш другар Владан Пантелић из планинарског друштва "Повлен"). Оволика група људи ме посебно радује.
Са превозом „Франки” и „Голуб” крећемо тачно у 06:00 до Дивчибара и дома „Маглеш”. Возимо се преко Мионице без паузе, уз мало негодовање што нема јутарње кафе, али то је кратко трајало па је убрзо овладало лепо расположење. Око 07:15 стижемо код планинарског дома "Маглеш" који се налази на висини од 985м и одатле крећемо према Равној Гори. Јутарња магла нам није дозволила да потпуно уживамо у видицима у овом лепом крајолику. Прохладни ветар је без престанка подсећао на скоро прошлу зиму, ваздух је био поприлично оштар. Одлучујемо да не идемо стазом која води преко врха Краљев Сто, већ да се нешто „лаганијом” стазом упутимо ка Равној Гори. Ишли смо добро проходном и већ добро утабаном стазом, посматрали смо разно цвеће и благо олистало дрвеће. Природа се лагано будила из зимског сна, пролеће је већ ту.Сунце се борило са облацима и маглом и то нас је радовало.
Наша мала чета сачињена од 34 планинара је без проблема савлађивала сваки мањи и већи успон. Често смо застајали да се колона не би пуно развлачила. Магла нам и даље није дозвољавала да видимо ништа даље од 200 м. Код једне ловачке чеке смо одлучили да направимо паузу за групно фотографисање и одмор.
После краћег предаха настављамо даље преко планинских венаца. Уживамо у овој шетњи,мирису ливадског цвећа, које изгледа као шарени тепих. Посматрамо успоне који су пред нама, па када их савладамо окрећемо се и посматрамо околину бар онолико колико нам магла дозвољава. Стижемо до Равне Горе и ту одлучујемо да идемо до „Дражине пећине” која је позната и под називом „Мокра пећина”. У близини пећине је извор пијаће воде који користимо да обновимо залихе воде. Сунце се потрудило да разбије облаке и маглу у потпуности па смо имали у сваком погледу савршен дан. Код пећине смо направили паузу за фотографисање њене унутрашњости колико нам је вода дозвољавала. Договарамо се да следећи пут када дођемо овде истражимо пећину у потпуности.
Код музеја на Равној Гори смо били нешто после поднева. На овој лепој висоравни Сувобора се налази и црква посвећена „Светом Ђорђу”, а црква је изграђена у част Србима који су погинули у грађанском рату од 1941-1945. Иначе ту на Равној Гори је било главно упориште Југословенске војске у отаџбини па се зато ту налази и споменик Дражи Михајловићу, који је изливен од бронзе.
Са Равне Горе нам се пружа прелеп поглед на бујне ливаде и шуме. После предаха и групног фотографисања крећемо ка Сувобору и Рајцу. Нашој шетњи се придружују и два пса који су трчкарали испред нас па смо коментарисали да знају куда смо се упутили.
У ходу одлучујемо да не идемо на врх Сувобора. Сада нас пут води асфалтом, који нам никако не прија. Ваздух је био млак и благ сви смо уживали у овој шетњи што се могло закључити по расположењу присутних. Скрећемо десно кроз борову шуму са асфалта и мало пре Добрих Вода срећемо добро позната лица Мирослава и Мирка, којима је друштво правила наша најмања другарица и маскота нашег планинарског клуба патуљасти шнауцер Мими. Тај сусрет нас је јако обрадовао и пријатно изненадио. Стижемо до Добрих вода где правимо паузу за ручак и предах.
После одмора настављамо даље ка Рајцу уживајући у видицима, цвркуту птица и оваквом пријатном дану који је био идеалан за шетњу. У 16:40 стижемо код Колубариног одмаралишта на Рајцу после пређених 30 км пута. После попијене прве кафе тога дана насмејани и видно задовољни крећемо ка Лазаревцу.
Овај вид одмора у природи је најлепши и најздравији јер увек обогаћујемо дух, ум и тело.Једноставно заборавимо на све, препустимо се природи и уживамо у њој. Зато драги читаоци немојте нам само завидети него се и прикључите на некој од следећих акција, будите део природе јер она мало тражи а пуно даје.

Share