извештаји

Дивчибаре – Мали и Велики Голубац и видиковац Паљба

Хладно време и магла у граду, нису поколебали одлуку четрнаест планинара, да тај дан проведу у шетњи. Како смо се, аутима, пели, полако је и сунце надјачавало облаке, па нас је у центру Дивчибара сачекало време савршено за рекреацију у природи. Снег је био велики, што је привукло људе и децу да дођу, на скијанње и санкање. Није се могао наћи кутак, где раздрагана дечица, у својим шареним скафандерима, нису трачала, вукући санке или носећи клиска.

Ту, у центру, смо паркирали аутомобиле, опремили се и пешке упутили ка врху Мали Голубац. Било је доста снега на стази , a љубитељи моторних санки често су пролазили поред нас и били су веома симпатични због својих одушевљених лица. Са леве стране стазе, поносно се уздизао врх Велики Голубац, који је чекао наш долазак.  Наишли смо на групу деце, која је, очигледно, била на рекреативној настави. На том брежуљку, покупили су сав снег правећи грудве и било је занимљиво посматрати их у њиховој игри.

Скренули смо са угажене стазе и, кроз четинарску шуму и дубоки снег, наставили успон ка Малом Голупцу. Мушкарци су били на челу колоне и својим корацима правили су стазу, којом су се жене лакше кретале. На самом изласку из шуме, нашли смо се на врху гребена, који је, истовремено, представљао и стрми кањон Црне реке. Наш водич, Мирослав, саопштио нам је да се налазимо на Малом Голупцу, мање познатом видиковцу, али са којег се пружа нестварно прелеп видик на Љути крш, који је још један од врхова Дивчибара. Направили смо паузу за доручак, уживајући у призору и правећи фотографије. Једна куца, која нам се придружила током шетње, скакутала је од једног до другог, очекујући да добије део хране и свако од нас јој је дао део свог доручка, тако да је она, пуног стомака, сретна, наставила шетњу са нама.

Упутили смо се ка врху Велики Голубац, враћајући се истом стазом. Овог пута, било је лакше, обзиром да смо снег већ угазили. Прелазећи преко ливада, кроз шуме, дивећи се зимским сликама природе, савладали смо мањи успон и стигли на Велики Голубац, који се налази на 1056 мнв. Ту нам се пут укрстио са планинарима ПСД „Ћира“ из Лајковца, са којима смо се дружили и фотографисали.  Одатле се пружа предиван поглед ка Црном врху и Краљевом столу. Снег и зимзелено дрвеће смењивали су своје боје у даљини.

Након предаха, кренули смо даље стазом, ка видиковцу Паљба. Тај део шетње био је веома опуштајућ, обзиром да смо ишли угаженим стазама, а неким делом, и путем. Дочекао нас је невероватан пејзаж, који се пружао преко великог дела Србије. Коментарисали смо које се планине могу видети, уживајући у сунчевим зрацима. Обзиром да се видиковац налази покрај пута, где се може доћи аутом, било је пуно посетилаца.

Полако се завршавао дан. Решили смо да попијемо чај у ресторану,  у центру Дивчибара, након чега смо кренули ка Лазаревцу. Већ је пао мрак, многе је савладао умор, па су спавали у аутомобилима, опијени свежим, хладним ваздухом и природом, са којом су се дружили тог дана.

Share