извештаји

Црвено врело -Рајац

25.I 2020. 

Започећу извештај цитирањем Николе Бувијеа из путописа Употреба света: „Сви начини да се види свет су добри, само да нам се укаже прилика.“ Слажем се са Николом. Додаћу да путовања ослобађају, шире видике, прочишћују, испуњују... А пошто се планинарење може схватати и као путовање по планинама, користимо прилике и путујмо, стално путујмо!

Доследно реченом, у суботу смо путовали, одн. планинарили по Рајцу. Локалитет Црвено Врело не обилазимо често иако је стаза која до њега води преко извора Чанак једна од најлепших на овој планини. Углавном се креће кроз букову шуму са релативно благим успонима и силасцима.

Група од 20 планинара са троје деце и Шилом кренула је од Колубариног одмаралишта у веома добром расположењу, предвођена Владом и са мном. На крају колоне били су Слађа и Бора. Слађа је прогунђала да кад њени пријатељи воде акцију обавезно заврши на зачељу! Шта да радимо кад је место чистача за планинаре од посебног поверења!

Време нас је послужило као наручено. Док смо се кретали кроз шуму било је облачно, а чим смо изашли на отворенији простор засијало је сунце.

Колона се кретала умереним темпом, било је времена за причу и фотографисање, а приликом спуштања према Црвеном Врелу деца су извела показну вежбу чишћења у природи. Уклонили су отпад који су за собом оставили неки нес(а)весни излетници.

Црвено Врело сада је каптирано и ограђено, али претпостављам да је некада било сасвим другачије и да је напајало путнике намернике, домаћи живаљ и животиње којих је тада било много више. Ту смо се подуже одмарали, а затим кренули према врху Рајца.

Ово заправо није било у плану, али пошто смо због велике групе и клизавог терена одустали од обиласка водопада, Влада је предложио да одемо до врха. Предлог је једногласно прихваћен и око 13 часова нашли смо се на највишем врху овог дела Сувобора. Овде смо се задржали око сат времена уз слободне активности. Поменућу скакање које су изводили МиниМи и Бора и ваљање по снегу које је пријало деци. Било је и грудвања.

Акцију смо завршили у Колубарином одмаралишту уз разне напитке и јунећу чорбу коју смо наручили при поласку.

Рајац није висок и суров као Проклетије, није импозантан као Стара Планина, није дивљи као Тара или Шар Планина, нити је тајанствен као Ртањ, али има пуно шарма и вреди га посећивати. Према нашем плану то би се могло десити већ за две недеље. Испоштујмо план!

Број учесника: 23

Вође акције: Владан Догањић и Мирко Ђурић

Пређено око 12км

Попет врх Рајца (848м)

Share