извештаји

Цер 2018.

„По сунчаном дану, у договорено време и на утврђеном месту, окупили су се чланови ПД Вис и кренули на акцију.“

Овако вероватно није почео ниједан извештај са наше акције, па неће ни овај.

Три дана пре акције, договорено је да ће ићи нас седморо. Међутим, вече пред полазак, обавештени смо да је један од возача, због болова у леђима,  спречен у било каквој активности, а камоли да вози до Цера. Самим тим ни његови путници неће ићи, мада су желели, а највише је желела Славка. Одлучено је да иду Мирко и Славка, Јоца и Гоца.

ПСД Цер из Шапца и ове године је организовао републичку акцију као сећање на Церску битку, прву значајну победу српске војске у Првом светском рату. Са њима имамо одличну сарадњу и пријатељске везе па смо се унапред радовали.

Преостало је да се спакујемо и кренемо, у петак, 17. августа, претходно сачекавши Мирка који је имао да заврши неки послић у банци. Тада смо дефинитвно утврдили да наше банке запошљавају недовољно особља које једноставно не може да заврши послове у било ком разумном року. Мирко није могао да се љути на службенице које вредно раде, мада је сатима чекао али је зато Славка могла да се љути на Мирка. То  је и чинила, на карактеристично директан и недвосмислен начин.  Једва се попаковасмо и пођосмо. Изгледали смо као парадајз туристи који полазе на море, а не као планинари који ће се вратити сутра.

Само путовање је протекло у најбољем могућем реду. Свратили смо код  блиског рођака у Владимирце и попили кафу. Ту је почињао непознат део пута. За помоћ смо се ослонили на старомодан приступ, из времена пре ГПС-а и навигације, најкраће формулисан у девизи:..„Питај сељака.“ На тај начин смо добили више прецизних упутстава, уз понеку загонетку...Јер, када каже:.. “Само право!“, сељак често мисли да је само потребно следити пут, чак и ако кривуда, а кривудао је, и те како. Успут смо купили лубеницу.

Стигли смо на Цер, пред планинарски дом  Липове воде на 620 мнв. где смо срдачно дочекани. Подигли смо шаторе. Први комшија у кампу је био Василије, изузетно бистар и активан трогодишњак са татом и сестром. Са оваквом децом ми се осећамо као код својих кућа па смо имали утисак да смо у кампу данима.

Одмарали смо се, испричали са пријатељима. Кад смо пошли на починак звездано небо над нама је наговештавало да ће сутрашњи дан бити леп. Ноћ је била идеална за спавање под звездама- нити је било хладно, ни вруће, ни ветровито. Потпуни мир реметило је повремено удаљено хркање, сасвим обична и умирујућа ствар у камповима.

Устали смо добро наспавани и спремни за дружење са планином Цер и планинарима. Небо је било сасвим ведро. Читавог јутра су пристизали учесници из Србије и Босне, срдачно се поздрављали и фотографисали.  Атмосфера је одисала радосним ишчекивањем.  На старту је било преко 200 учесника, с тим што су се једни определили за дужу (14 км), други за краћу стазу (9 км). Ми смо били одлично расположени па смо желели да видимо што већи део Цера.

Читава стаза води кроз дивну храстову  и букову шуму,  која хладом штити од прејаког сунца а лепотом и миром олакшава сваки напор. Најзахтевнији део стазе био је спуст до манастира Радовашнице, мада је и на том делу стазе, као и на свим осталим, све прошло у најбољем реду. За то су се постарали искусни организатори и момци из Горске службе сапасавања који су им местимично пружили подршку.

Једини донекле непријатан  догађај био је када је Мирко установио да има трн у стопалу. Славка, наша особа за све послове, брзо је регулисала тај проблем, извадивши трн, мада је било  и другачијих, радикалнијих предлога.

У врло лепо уређеном манастиру Радовашница, за који се зна да је задужбина Драгутина Немањића, одморили смо се и обновили залихе воде.

Кренули смо на успон. Мирко и Јоца су договарали детаље неке будуће бициклистичке акције јер су закључили да је Цер, са својим планинским путевима и природом  идеалан за бициклисте. ( Једина брига им је хоће ли их пустити Јоцина жена.) Славка је била у форми, што значи да је свуда стизала оком, скоком, фотоапаратом  и коментаром.

Телефон ми је позвонио, нисам стигла да се јавим. Кад сам пажљивије погледала видела сам поруку  којом ми желе добродошлицу у Босну и Херцеговину, као и да ми је укључена мобилна мрежа, коју сам искључила, још јуче.

Дакле, у Србији сам, нисам ни излазила, а мој мобилни оператер ми наплаћује услуге по ценама у ромингу. Искључила сам телефон. И вама саветујем исто, ако се нађете на том месту. Немојте се питати ко је овде луд , а ко безобразан; само искључите телефон на пар сати. У шуми сте, уживајте!

На уређеном одморишту Крстови, на 523 мнв., фотографисали су се сви учесници акције.

Када сам посустала, Мирко је поменуо лубеницу, а чудо једно шта адекватна мотивација учини за планинара!

Пред планинарски дом смо стигли око четири  сата поподне. Домаћини су нас дочекали осмесима и добрим пасуљем. Одморили смо се, окрепили и бацили на ону чувену лубеницу.

Председник ПСД Цер, Дамњан Лукић,  је поделио признања и захвалнице учесницима и онима који су акцију помогли.

Било је време да се пође. Поздрављање са нашим дивним домаћинима је потрајало; никад доста приче са добрим људима. Али не треба све приче допричати. Нешто треба да остане и за следећи пут.

У Лазаревац смо стигли око девет сати увече, насмејани.

Захваљујемо се нашим драгим пријатељима из ПСД Цер на акцији за памћење  и надамо се скором сусрету.

Share