извештаји

Букуља, 15. фебруар

Успон на Букуљу стоји забележен у мом планеру већ извесно време, од како ме је Дарко обавестио да се то планира. Нисам никако могла да дозволим да одустанем од тога да видим како то место данас изгледа, после неколико година од моје последње посете. Тада смо тамо ишли колима, а то је једна сасвим другачија перспектива. Нисам одмах схватила да је акција везана за Дан државности, чије је обележавање уведено поново 2002. године, али ми је као некоме ко се бави друштвеним феноменима то накнадно био додатан разлог да се упустим у ову авантуру, сада као већ озбиљна планинарка. Тако себе већ ево доживљавам, премда нисам то баш имала у плану у свом животу. Догодило се.

Испијајући нес кафу из термоса коју сам припремила пред полазак, придружила сам се групи од око 15 чланова ПД Вис који су у неколико одвојених аутомобила кренули пут Аранђеловца. Дан који је иза нас био је тако динамичан и толико се збивања у њега згуснуло, да је веома корисно сести и средити мисли и утиске о свему што сам данас видела и доживела. На крају сам се искрено осећала исцрпљено и не баш тако спремна да причам много. На предлог да свратимо на пиће након свега сам се само насмејала, а деловало је и да нико други нема баш много енергије још и за то.

Главни организатор акције било је ПД Букуља, а поред нашег, учешће је узело и неколико других планинарских друштава: ПСД Ћира из Лајковца, ПД Повлен из Ваљева, ПД Челик из Смедерева, ПД Јасеница из Смедеревске Паланке, ПД Гребен из Младеновца, ПД Рудник из Горњег Милановца, као и друштва ПД Алпинист и ПД ПТТ из Београда. Укупно је у овој акцији учествивало око 180 планинара (и планинарки!). Као тинејџерка често сам одлазила у Аранђеловац и вероватно је сусрет са овим градом требало да изазове нека сећања након једно бар 15 година – међутим осећала сам се скоро као да то место видим по први пут. Имали смо мале проблеме да лоцирамо главни трг са ког смо се после шоље топлог чаја упутили ка Орашцу.

Шетња до историјско-меморијалног комплекса посвећеног Првом српском устанку од нешто више од 5 километара потрајала је нешто више од сат времена, уз петоминутну паузу на „Карађорђевој столици“. Мене је убрзано напред водио смешан разговор са главним водичем. Бистрили смо међукултурне и геополитичке заврзламе. Ништа ме, међутим, није могло припремити на шок који је уследио по доласку у Орашац: веома помпезна државна церемонија, волови на ражњу, бројно обезбеђење које је на махове губило стрпљење, појединци који су уживали у свађама са обезбеђењем, масе које се гурају и сударају у покушају да нађу своју путању у овом свеопштем метежу, као и разне друге групе које су истицале своја обележја. Живот у Србији у малом.

У склопу програма, на манифестацији поводом Дана државности провели смо укупно око 2 сата. Централна церемонија се одржавала испред ОШ Први српски устанак. Пошто је у групи свако имао неке своје идеје и усмерења куда би се кретао, након „безпризорне слике“ волова на ражњу испред локалног Дома културе, ја сам се издвојила и прозујала буквално кроз све значајније верске и политичке церемоније које су се одвијале у крају. Повремено бих налетела на понекога из групе и мени је деловало да се сви лепо забављају. Централну манифестацију сам само овлаш ту и тамо жацнула погледом, а у овој шетњи сам попила и своју прву кувану ракију у животу. Масе људи су ми увек биле напорне и одбојне, али што кажу, само је досадним особама досадно: ако из сваког искуства не извучеш најбоље, сам си погрешио што се уопште упушташ у такво искуство. Људи су свуда унаоколо били доста непосредни и причљиви, тек понеки помало дезоријентисани и погубљени од неодлучности шта ту да раде са собом и где да се дену. Тачно у подне са договореног места кренули смо ка врху Букуље. Таман кад је престало да ми буде забавно да се провлачим унаоколо кроз масу.

Успон ка највишем врху Букуље који се налази на 696 метара надморске висине од Орашца трајао је нешто дуже од два сата, уз свеукупно пређених око 9 километара. Презнојила сам се јер нисам на време одстранила вишак одеће, али је призор Аранђеловца који је под нама пуцао и који сам ухватила чим уграбим моменат да дођем до даха, заиста вредео уложеног труда и напора. Ходање са групом ми помогне да посложим мисли које дивљају у борби са свим идејама и подухватима са којима се у свом научном раду током недење суочавам. Свиђа ми се да сам у групи слободна и да причам са свима, јер су то размишљања и погледи на живот какве ја ређе срећем. Успут ме је заиста растужио сусрет са оронулим парком Буковичке Бање. Памтим како је то место некада било блиставо и живо.

Друга кувана ракија за коју сам се данас ухватила испред планинарског дома ПД Букуља је почела да изазива вртоглавицу у мојој глави, тако да сам је попила само до пола и од ње затим одустала. Призор планинара који играју коло испред планинарског дома ме је искрено, онако већ помало уморну, од срца насмејао. Посебно ми се свидело држање Верице док игра, некако гордо и растерећујуће зрачи. Вратила сам се пред свој монитор богатија за једно сасвим несвакидашње искуство у животу, а запрећено ми је и да ћу и сама бити натерана да научим да играм коло. Све се нешто мислим, како да не! Али ја увек волим и саму себе да изненадим у животу. Било би лепо да је све питко и лако као приче са планинарења, и да могу мирне душе да послушам савет свог пријатеља: манем се науке, нађем неки бесмислени посао од ког ћу да преживљавам и наставим да уживам у шетњама, живећи од шетње до шетње, за овакве приче и искуства која насмеју и растерећују.

Share