Планинарско друштво "Вис"

Ко је очекивао овакав чаробан дан половином јануара – ведар, сунчан, са температуром која је благо прелазила у плус, али није била довољна и да се бели бисерни прекривач планинске лепотице западне Србије почне топити.

Али да се вратимо мало у назад.

Јутро започињемо на железничкој станици чекајући воз којим ћемо се превести до Повлена. Воз је каснио, а ми смо не стрпљиво чекали. Поделили су нас у групе да би лакше ушли. Возили смо се отприлике сат и двадесет минута и коначно смо стигли  и видели врхове Повлена.

Наше јутро почело је на железничкој станици. Испричаћу вам како смо се провели и шта смо све радили.

Када смо били на станици прво нам је воз мало каснио, али нас није спречило да одемо на прелепи део Србије. Када је стигао воз, полако смо се укрцавали. Стигли смо на планину Повлен.

Прошле 2020. године у нашој школи „Дуле Караклајић“ у Лазаревцу уведен је изборни предмет „Млади планинари“. Поред бројних изборних предмета, интересовање за планинаре је ипак било велико. Увођењу предмета претходила је обука нас наставника на Јастрепцу. Осим из наше школе на обуци су били и наставници неколико школа из Лесковца, Крушевца и Крагујевца.

„Прошло је љето! Мутна јесен влада.
Ту хладан вјетар свеле руже љуља,
и мртво лишће по хумкама пада.“
Шантићевом песмом обележавам ову планину шареноликог спектра јесењих боја по њеним шумама.

Вреди напоменути да је станиште белоглавог супа, поред кањона Милешевке и Увца. Овде се исто може наћи како језди. Но, пустимо птице да буду птице а ми као ми, пустолови. Кружном стазом смо кренули (пресушеним) коритом реке Сушице, немаркираном стазом спуштајући се у сам кањон Трешњице. Клизаво камење корита реке нас је ипак усмерило на мало трновитији пут (не опаснији) око кањона мада је наш другар имао намеру да се мало ,,бућне” у реку.

Упутили смо се у његове мање познате пределе јер то је мој планинарски правац, што мање познато је више сачувало своју дивљу и неукаљану лепоту. Кружном туром смо обишли врхове Оаб и Беден ван маркираних стаза овог планинског дива, након кишне недеље, сунце је дало ведрину дану на чему смо му захвални.

После три одлагања, коначно се нађосмо нас осморо и под вођством Друга Раје, срећни кренусмо на Стару Планину. Од старта нас је пратила добра музика, по избору нам возача Милана, или Зокија, како га је Радоња звао првог дана и чудио се што се не одазива. Први предах у кафани „Лане моје“ у Пироту додатно је ујединио групу у духу потребном за освајање врхова Старе Планине а касније смо додавали још тог духа из разних боца.

Сишли смо са Плоча и покушали да нађемо стазу која води ка извору Повленске реке, није нам пошло за руком и шумски пут на који смо изашли одвео нас је до Маркових стена. Некако смо се провукли кроз Маркове стене и сишли право на извор Повленске реке, вођени руком Свевишњег. Био сам изненађен количином воде,с обзиром на овогодишњу сушу, која је на неколико места избијала из зеље стварајући ту одма малу речицу.